„Црквено богопознање представља истоветност начина живљења – знање је чин и чињеница учествовања у новом начину постојања. То није идеолошка усаглашеност, нити етичка саобразност, већ егзистенцијална „промена” која се, уз помоћ Духа Светога, благодатно одвија у безграничним границама слободе, односно литургијске сагласности човекове.
‘У њима (у свештеним сабрањима)’, вели Ареопагит, ‘ко побожно посматра, видеће јединство и једнодушност коју покреће један богоначални Дух.’ Црква представља објективну могућност апофатичког богопознања, а апофатичко богопознање јесте искуство живота евхаристијског Тела, односно живота који се одвија уз помоћ Духа Божијег – истога Духа Који се ‘дизаше изнад воде’ првога дана стварања, Који је тада стварао физички живот, а увек дарује истински живот”.
Извор: Епархија жичка
