Да није било Цетињског манастира не би било ни Црне Горе, не би било ни црногорске државе.
Пише: Проф. Предраг Вукић
Као што је за монаха манастир средиште васионе, јасле у којима се рађа, колијевка у којој се повија, Цетињски манастир Рођења Пресвете Богородице је за Цетиње и Црну Гору колијевка, духовно огњиште, духовни епицентар око кога се сплео познати ток историјских догађаја. Већ од самог настајања, 1484. године, манастир – као сједиште Епископије зетске, Митрополије зетске,Митрополије црногорске и данас Митрополије црногорско-приморске – био је и остао духовни и национални стуб, средиште и огњиште Црне Горе, којем није прекидан континуитет дјеловања иако је кроз историју пролазио кроз велика искушења и распећа.
Цетињски манастир, као црквени центар кроз стољећа, украшен је великим јерарсима и светитељима на челу са Светим Петром Цетињским. Цетињска митрополија као Црква Христова остала је у току својих готово осамсто година вјерна Православној Цркви и правоживљу, апостолској вјери Отаца јединствених у православној вјери – преко трона Пећких патријараха српских који је увијек био и остао у заједници са свим Светима Једне Апостолске Цркве Христове.
Цетињски манастир – са Острошким манастиром несумњиво један од најзнаменитијих храмова у историји Црне Горе и ширих српских и православних духовних простора – у историји Црне Горе, али и ширих геополитичких простора западног и централног Балкана, имао је веома значајну и вишеструку улогу.
Древни манастир на Цетињу је са својим митрополитима био стољећима предводник бескромпромисне борбе за одбрану православне вјере, културе, и духовности. Стијешњен између папског империјализма и турског исламизма, Цетињски манастир је истрајно одолијевао бројним историјским бурама и похарама, и успјешно извршио своју историјску мисију – православна вјера је опстала а с њом и културни и духовни идентитет народа Црне Горе до наших дана.
Упоредо с тим, Цетињски манастир је имао значајну улогу и у обликовању српске народносне и државотворне мисли, не само на овим просторима, већ много шире.
Пјеснички речено, као први праг Црне Горе, као прва кућа Црне Горе, Цетињски манастир је суштински омогућио обликовање историјских процеса који су довели до стварања црногорске државе, која се успјела ослободити отоманске власти, а потом почев од битке на Крусима па до ослобођења Бара, Улциња и Никшића, седамдесетих година XIX в. територијално увећавати и на крају стећи међународно признање сопствене независности на Берлинском конгресу 1878.
Слободно се може рећи: да није било Цетињског манастира не би било ни Црне Горе, не би било ни црногорске државе. Цетињски манастир и његови митрополити били су носиоци трију суштинских историјских идеја на овим просторима, које су дјелимично реализоване некад са више некад са мање успјеха, а неке од њих су и оживотворене. Та три значајна вредносна чиниоца била су: православна духовност и бескомпромисна борба за одбрану вјере праотаца, српски интегрализам и црногорска државна мисао.
ОСНИВАЊЕ ЦЕТИЊСКОГ МАНАСТИРА
Након подизања дворца на Цетињу, Иван Црнојевић је двије године касније 1484. довршио и своју чувену задужбину – Цетињски манастир, који је посветио Рођењу Пресвете Богородице.
Изградња Цетињског манастира има и своју предисторију. По наређењу султана Мехмеда II Освајача, турске трупе окупирале су у току 1480. Горњу Зету. Након пада Горње Зете, Иван Црнојевић је избјегао у Венецију, гдје је провео двије године. Нажалост, сви Иванови покушаји да заинтересује Венецију за свој положај и да од Млетачке владе добије помоћ за наставак рата са Турцима свршили су се неуспјехом. Млетачка влада није жељела да настави тек завршени рат са Турцима, будући да је у истом рату Отоманском царству уступила Скадар и Љеш, и да се тај сукоб завршио турском побједом. Како и сам Иван наводи у преамбули оснивачке повеље, он је посјетио римокатолички самостан у месту Лорето код Анконе, у коме се у то вријеме чувао Нерукотворени образ Мајке Божје, велика светиња хришћанског Истока коју су крсташи 1204. године, након пада Цариграда заплијенили и однијели у Италију. Како и сам господар Иван наводи, многа су се чудеса дешавала пред Нерукотвореним образом, а некима од њих је и он сам присуствовао као свједок. Он се завјетовао пред лицем Пресвете Мајке Божије да ће, ако му омогући да се икада врати у свој завичај, изградити храм посвећен дану Њеног Рођења. Свој завјет он је убрзо и испунио.
У дубровачком архиву сачуван је документ према коме је дубровачкo Вијеће умољених, актом од 25. септембра 1483, одобрило Ивану Црнојевићу набавку 2000 тигли (црјепова) које су искоришћене за изградњу Цетињскога манастира. Других, нама доступних докумената о градњи манастира на Цетињу нема.
Већ 1485. било је у нови манастир пресељено и сједиште Зетске митрополије. Тако је Цетиње постало и духовно средиште обновљене Црнојевића државе, Горње Зете. С тим у вези неопходно је напоменути да је цар Душан 1346, на државном сабору у Скопљу, Зетску епископију уздигао у ранг Митрополије, и да је њено сједиште све до почетка XV вијека било на Михољској превлаци. Када су Млеци окупирали Котор 1420, разорили су манастир Светих Арханђела, па је сједиште Зетске епархије измјештено у манастир Светог Марка у Будви, потом, средином XV вијека, у манастир Пречисту крајинску у залеђини Бара, затим у Врањину, па у цркву Светог Николе на Ободу, да би одмах након завршетка изградње Цетињског манастира оно било измјештено у њега. Већ од 1500. године Зетска митрополија се именује као Црногорска митрополија. Тако ће Цетињски манастир у непрекинутом историјско-правном континуитету од 1485. године па до наших дана остати сједиште Црногорске, Цетињске или касније Црногорско-приморске митрополије.
Како је изгледао првобитни Цетињски манастир не знамо. Према скици основе манастира, коју је израдио млетачки инжињер Ђовани Фраческо Барбијери 1692. године, уочи рушења манастира, може се приближно реконструисати његов изглед.
Цјелокупан манастир са свим здањима је био скромних размјера.
„Мали али врло лијеп“, каже за цетињски манастир млетачки путописац из Котора Маријан Болица, који је 1613. године обишао Стару Црну Гору као и шире географско подручје. На основу сакупљених чињеница на терену, М. Болица је објавио значајну публикацију „Опис скадарског санџаката“, коју је публиковао већ 1614. године. У овој публикацији о Цетињу и Цетињском манастиру он оставља један скромни запис, који дословно гласи: „На Цетињу је кнез Батрић Влатков, а оно има 70 кућа и 170 војника. Цетиње је смјештено у врло плодној равници дугој 4, а широкој 2 миље (око три километара). На једном крају равнице, на четири велика и добро уређена извора, чија је вода врло хладна, славни господар и кнез Иван Црнојевић изградио је мали али веома лијеп манастир за калуђере реда Св. Василија српског обреда. У њему је резиденција епископа, живи у њему 25 калуђера а опслужује га још 40 других црквених људи и слугу. Тај прелат као Митрополит духовни је владар свих становника Црне Горе и над собом признаје само власт пећког патријарха“.
Према М. Болици Цетињски манастир је 1613. године имао бројно братство које се састојало од 25 монаха и 40 искушеника и ђака. У раздобљу од изградње Цетињског манастира 1484. до рушења истог на терену Ћипура 1692. године, немамо други сачувани и до сада публикован (објављен) податак из кога бисмо сазнали колико је манастирско монашко братство било бројно и у неким другим историјским епохама.
У науци није расвијетљено питање да ли је параклис посвећен Апостолу Петру подигао Иван Црнојевић, или је исти Иван Црнојевић затекао када је дошао на Цетињско поље и потом га уклопио у шири манастирски комплекс. Врло је могуће да је он овај параклис затекао и да је исти знатно старији. Неопходно је напоменути да се још од дубоке старине покрај Цетињског манастира о Петровдану, 12. јула сваке године одржава црквено-народни сабор. Овај сабор није само везан за култ Светог Петра Цетињског (који се иначе празнује 31. октобра), већ је везан управо за празник Светог апостола Петра (12. јул), коме је овај параклис посвећен. Остаци овог параклиса ископани су 1986. године за вријеме археолошких ископавања на Ћипуру гдје се налазио првобитни Цетињски манастир. Врло је могуће да би се настанак Петровданског црквено-народног сабора могао везати управо за овај параклис. Иначе, сам топоним Ћипур, на коме је Цетињски манастир био изграђен, изводи се из грчког кипурије што значи врт – башта (од κήπο, врт). Занимљиво је да се ливада испред Цетињског манастира и данас назива Владичина башта, што је у ствари синоним за много старији топоним Ћипур, који се сачувао све до наших дана.
ОСНИВАЧКА ПОВЕЉА ЦЕТИЊСКОГ МАНАСТИРА ГОСПОДАРА ЗЕТЕ ИВАН ЦРНОЈЕВИЋ ОД 4. ЈАНУАРА 1485. ГОДИНЕ
Господар Зете Иван Црнојевић одредио је повељом од 4. јануара 1485. године границе земљишних посједа Цетињског манастира. Као земаљски господар он се постарао да резидентном сједишту Зетске митрополије обезбиједи пристојан материјални извор издржавања. Текст повеље Цетињског манастира сачуван је у скраћеној и у проширеној форми. Препис повеље унесен је у љетопис Цетињског манастира 1747. године, у коме су границе манастирског имања темељније и опширније назначене.
У уводном дијелу повеље Иван Црнојевић је објаснио разлоге који су га мотивисали да подигне манастир на Цетињу посвећен Рођењу Пресвете Богородице.
У повељи се потом наводе бројни топоними и локалитети које је Иван Црнојевић уступио Цетињском манастиру у власништво, а у питању је већи дио Цетињског поља и планина Ловћен. У истој повељи је Иван Црнојевић уступио Цетињском манастиру земљишне посједе манастира Кома и Старчеве Горице на Скадарском језеру. Док је манастир Ком подигао Стефан Црнојевић, Иванов отац и господар Зете, манастир Старчева Горица посвећен Успењу Пресвете Богородице, помиње се још 1378. године. По свему судећи, подигнут је у вријеме Ђурађа I Балшића, оновременог господара Зете. Како су продором Турака у област Скадарског језера ови манастири опустјели, Иван Црнојевић је њихове посједе уступио Цетињском манастиру, али уз напомену да им се, у случају да у ближој или даљој будућности буду ослобођени, дати посједи поново врате.
У повељи се именују бројни топоними, локалитети који су уступљени манастиру Цетињском на коришћење. Осим Цетиња и Ловћена наводе се Добро, Доње Добро, Горње Добро, Стругари, Јаблано итд. Манастиру Цетињском Иван је уступио једну воденицу на Врелима, тридесет перпера прихода од соли као и дрва које су становници села Врела и Угања код Цетиња доносили о Божићу сваке године манастиру. У повељи затим наилазимо на запис: „Још приложих од дубраве коју посекосмо на Цетињу како иде пут од Цетиња к Вртјељци десну страну Ђинова брда до наше границе да нико ништа не смије такнут осим црква. Још приложих на Цетињу комад земље пред црквом од потока како тече поток у понор и до пута који иде к двору нека је цркви закипурије.“
Приложено земљиште у Доњем Добру било је раније у власништу Ратка Остојића, његовог брата и његових синоваца. С њима је Иван извршио замјену уступајући им у суседном селу Зачиру Љуботињу „земљу за земљу, лозу за лозу, дуб за дуб“. Даровао им је једну своју воденицу у Ободу, „која је била према воденици Комске цркве“.
Иван је приложио манастиру и заложену земљу, односно, земљу коју су му њени власници заложили за позајмљени новац. Реч је о једном ступу земље на Горњем Добро, „што је Ђурађ Мркшић заложио Ивану Црнојевићу за четрдесет перпера, и о ступу земље на Јаблану“, коју су Остоја Родосалић и Ђурађ Мркшић били заложили за осамдесет перпера. У вези са овом у повељи је изричито наглашено да и Мркшић и Радосалић ту земљу могу добити за себе уколико манастиру исплате новац који су од Ивана Црнојевића примили, под условом да ту земљу не могу никоме другом продати ни даровати. Земљу у Стругарима, Иван је положио с тим „да стоје ондје кмети црковни који ће радити цркви“. Прописујући за њих услове „и тако учинисмо се кмети који се населе на црковне баштине за све на добро, за све кметове на добро да ни једнога данка господског не дају никому ни да им је вољан тако заповједати на работу чију, осим црква на работу своју, а они да су савршени работници црковни“.
У проширеној варијанти оснивачке повеље Ивана Црнојевића, поред темељног описа граница приложеног имања, налазимо и неколико прилога којих нема у скраћеном примјерку повеље. Од мноштва тих појединости навешћемо ову. Наиме, са земљишта које је манастир издавао „на доходак“, манастиру је како од сијена, тако и од жита припадала „четврта, а од лаза седма“. Овакви економски и правни подаци имају тим већи значај, што прошлост Црне Горе са економско-правног становишта није темељније проучена. У Ивановој повељи има података који могу бити интересантни за питање приватног власништва земљом, и његовог историјског развоја код нас. На примјер из повеље јасно происходи да је у Црној Гори Ивановог доба било земљорадника који су имали свој земљишни посјед и који су са њим слободно располагали. Ово је у толико интересантније што пада у доба када су владари били господари над земљом и над људима, када управо ни властела није потпуно слободно располагала својом земљишном имовином.
У споразуму са зетским митрополитом Висарионом и епископом Вавилом, а разумије се, и братством манастира, Иван оснивачком повељом одређује и начин живота у манастиру.
У завршном поглављу оснивачке повеље, Иван Црнојевић анатемише традиционалном клетвеном формулом, карактеристичном за све средњовековне даровне повеље, свакога ко би макар и најмањи дио земљишног посједа који је припао Цетињском манастиру покушао насилно да узурпира и присвоји за себе:
„Онога кога одреди Бог да послије мене заповиједа овом земљом, или син мој или унук мој, или по Божјем допуштењу, ко год од другога племена или народа, најсрдачније молим и заклињем, да ово што приложих, узаконих и потврдих, остане на вјекове нетакнуто овоме светоме храму Преславне Мајке Бога нашега, као што и ја ништа не узех светим црквама, но колико могах приложих и потврдих. Ако кога научи сијач злобе и наш противник ђаво, да штогод одузме од овога што смо записали, такав нека буде проклет од снажне деснице Владике нашега, Творца неба и земље и од силе Часнога и Животворећега Крста, од 12 врховних Апостола и од 70 осталих и 318 никејских Светих Отаца и од свијех који су од вјекова Богу угодили, и нека буде подобан Јуди издајнику и онијема који рекоше: узмите, узмите, распните Га, крв Његова на нас и на ђецу нашу, и нека таквоме Мајка Божја буде супарница на страшноме и нелицјемерноме суду“.
Свршетак повеље господар Иван закључује традиционалном формулацијом: „У Христа Бога благовјерни и Богом чувани Господар зетски Иван Црнојевић“.
Господар Иван се постарао и да посебним законом регулише статус Цетињске митрополије. Желио је да имања Цетињске митрополије заштити од узурпатора па је у циљу обезбјеђивања имовинске сигурности Цетињске митрополије донио и Законик „Суд царски и патријаршијски“. Истим законом Иван успоставља и право азила при Цетињској митрополији, дајући за право свим невољницима којима је у опасности живот да избјегну под кров митрополије и да под заштитом цркве и убудуће остану.
Насљедник Ивана Црнојевића, његов најстарији син Ђурађ се у изузетно тешким околностима у којима се Горња Зета налазила посветио културном и духовном уздизању. Управо његовим настојањем из Венеције је 1493. г. набављена штампарија, која је допремљена на Ријечки град (Обод) у околини Цетиња. Иста штампарија је потом пренесена на Цетиње. Радом штампарије руководио је јеромонах Макарије са седам помоћника. Занимљиво је напоменути да је Црнојевића штампарија била не само прва штампарија у Јужних Словена него и прва државна штампарија у свијету уопште. Неопходно је напоменути да је Јохан Гутенберг 1455. изумио прву савремену штампарију, тако да до њеног увођења на простору Црне Горе није прошло ни пуних 40 година.
Јеромонах Макарије, који је руководио Црнојевића штампаријом у Ободу и на Цетињу, са својим господарем Ђурђем 1496. г. је напустио Горњу Зету и отишао у Венецију. Из Венеције он ће отићи у кнежевину Влашку, данашња Румунија. У манастиру Деалу код Трговишта, престонице Влашке, он ће (од 1507. до 1512) руководити првом румунском штампаријом, у којој ће организовати штампање румунских богослужбених књига на старословенском језику. Прву штампану богослужбену књигу у Румунији Литургијар штампао је 1507. г. управо јеромонах Макарије. Он се дакле с правом може сматрати оснивачем штампарства у Црној Гори и у Румунији. Потом ће се у позним годинама живота повући на Свету Гору. У архивским списима именује се 1526. г. као игуман манастира Хиландара. То је последњи помен јеромонаха Макарија. На Хиландару ће се он, по свему судећи, и упокојити.
У Црнојевића штампарији штампано је свега пет књига. Октоих првогласник је прва књига изашла у Црнојевића штампарији. На њој је рађено годину дана, а уписано је да је завршена 4. јануара 1494, има 269 листова. Сачувано је десетак примјерака. Октоих петогласник је друга књига из Црнојевића штампарије, но није у цјелини сачувана. Псалтир са посљедовањем је трећа по реду одштампана богослужбена књига, од које је сачувано свега неколико примјерака. Ова књига је штампана на Цетињу. Штампање је довршено 22. септембра 1495. г. Молитвослов – Молитвеник или Требник је четврта књига из Црнојевића штампарије и један њен примјерак је дјелимично сачуван у манастиру Свете Тројице код Пљеваља. Четворојеванђеље, пета књига ове штампарије, познато је само по препису из 1548. г.
Ђурађ Црнојевић је био веома образован човјек који је изузетно цијенио књигу. Он је написао предговоре и поговоре књига које је издала штампарија Црнојевића. Саставио је и Пасхалију у Псалтиру с посљедовањем, који је довршен 22. септембра 1495. Након одласка кнеза Ђурђа Црнојевића из Горње Зете 1496. г, штампарија је престала са радом.
Када је турски султан упутио ултиматум кнезу Ђурђу Црнојевићу да мора напустити Горњу Зету у најкраћем могућем року, овај, знајући да нема алтернативе, јер се није могао одупријети надмоћној турској сили, напустио је пред крај 1496. г. Горњу Зету, и са својом супругом Елизабетом Ерицо, млетачком принцезом, преко Будве отишао у Венецију у изгнанство. У Венецији ће 22. октобра 1499. г. кнез Ђурађ написати тестамент у ком ће се осврнути и на Цетињски манастир, будући да је напуштајући Горњу Зету из њега однио нека добра. Сада својој супрузи даје у задатак да иста врати: „Али ако ме због грјехова мојих смрт претекне не могавши накнадно власторучно написати други тестамент, тада хоћу да радиш као што овај тестамент одређује. Прво, све ствари Свете Марије са Цетиња са којима смо побјегли од Турака хоћу да вратиш Светој Госпођи са Цетиња, као добра њеног власништва, што се обавезах завјетом, пошто сам био на мјесту које ти знаш, жено моја, гдје си многе сузе пролила. Споменуте црквене ствари све ћеш укупно дати, било да су од сребра, или злата, или бакра, или коситра, или свилене, или иконе, или свеци, са судовима, здјелама, кашикама, сваку ствар било именовану или неименовану, са писаном документацијом и покућством, све предај цркви Свете Госпође изнад Цетине. По овоме ће људи сазнати за праву љубав коју си носила према мени, када буду видјели да ти душу моју љубиш и послије смрти“. Да ли је Елизабета Ерицо поступила по опоруци кнеза Ђурђа Црнојевића није познато.
Крајем XV вијека потпуно се урушила државна организација у Горњој Зети. Последњи Црнојевићи напустили су Горњу Зету. А пред најездом Турака народ из околних поробљених области – из Старе Србије, Косова и Метохије, Скадра и слива ријеке Дрима, Херцеговине и Босне – склањао се у области Горње Зете, у неприступачне брдске крајеве желећи да сачува своју вјеру и народност.
