Власти Црне Горе показују и словом и дјелом већи анимозитет према Српској православној цркви него данашња Хрватска, која је на обострано задовољство законски регулисала односе са нашом Црквом и донијела Закон о реституцији, а Црна Гора није ни једно, ни друго, рекао је у интервјуу за ИН4С Преосвећени Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије (Мићовић).
–Црногорско усташтво, које се изједначава са мржњом према његошевском српству, сада је већ препознатљиво као социолошки и патолошки феномен, казао је владика.
Према његовим ријечима, лагана усташизација и украјинизација Црне Горе узима све више маха.
Свети Архијерејски Сабор СПЦ на мајском засједању 2001. године основао је Епархију будимљанско-никшићку са сједиштем у Ђурђевим Ступовима и Ви сте 2002. године изабрани за Епископа будимљанско-никшићког. Да ли нам можете рећи колико се живот у Цркви, конкретно у тој Епархији промијенио за ових 17 година од обнове?
– Све што је урађено у обновљеној Епархији будимљанско-никшићкој од 2001. до данас резултат је саборног рада цијелог њеног свештенства, монаштва и благочестивог народа. Епископ сије ријеч Божију, сабира и надахњује народ, обједињује његове силе, мора да има иницијативу, одређује циљеве које треба постићи и, што је веома важно, треба да се труди око свега у славу Божију заједно са својом паством. Чинио сам оно што сам био дужан да чиним, а у досадашњим плодовима рада видим Божију милост и народни труд, жртву и љубав. Гледали смо да држимо равнотежу између, с једне стране, градње нових и обнове старих храмова и црквених здања, и с друге, унапређења духовног живота, подмлађивања свештенства и многобројних културних активности. Бог је дао те је доста покренуто у више праваца укупног црквеног живота. Могу слободно рећи, у односу на тешке прилике урађено је доста, даће Бог и да се настави још боље.
Његова светост Патријарх Иринеј, прије пар мјесеци дао је изјаву о стању Срба и СПЦ у Црној Гори, а која је наишла на осуде од врха црногорске власти. Како Ви коментаришете нападе на нашег Патријарха?
–Не може се правилно разумјети та изјава Његове светости Патријарха српског господина Иринеја без увида у њен шири контекст. Није исто, не дао Бог, НДХ и Црна Гора. Међутим, многи паметни и образовани људи су указали да неких проусташких елемената има у црногорском друштву. Да направимо кратку анализу.
Када је Аусторугарска 1916. године успоставила окупациону власт у Црној Гори забранила је ћирилицу. Италијани су приликом нове окупације 1941. забранили име српског језика и наметнули му име –црногорски. Хвала Богу, наш народ се ослободио и једне и друге окупације, али је несхватљиво да сада власт слободне Црне Горе на дјелу спроводи намјере поменутих окупатора у вези са језиком и писмом. Истина, по важећем закону ћирилица је равноправна са латиницом, али је неразумно и недржавнички потиснута из свих државних институција. Тамо гдје је власт Црне Горе, тамо више ћирилице нема. Очигледно, власт крши сопствене законе, а дужна их је поштовати. Умјесто очувања равноправности оба писма, власт његује анимозитет према ћирилици и још више према српском језику, оним духовним вриједностима које су прославиле Црну Гору у њеној историји. Истовремено власти Црне Горе показују и словом и дјелом већи анимозитет према Српској православној цркви него данашња Хрватска која је на обострано задовољство законски регулисала односе са нашом Црквом и донијела закон о реституцији, а Црна Гора није ни једно ни друго. Не знам колико је Хрватска направила отклон од усташа и од њихових злочина, али видим да је власт Црне Горе, почевши од рушења Његошеве капеле на Ловћену, чиме се посебно горди, почела прихватати мрачну идеологију усташких измећара, Павелићевих Црногораца, Дрљевића и Штедимлије. Та идеологија претаче се у дискриминацију Срба у Црној Гори што показује и званична државна статистика. Црногорско усташтво, које се изједначава са мржњом према његошевском српству, сада је већ препознатљиво као социолошки и патолошки феномен. О томе су већ написане цијеле студије од стране озбиљних научника.
Његова светост је са забринутошћу указао на такву опасност. Пошто се његова изјава далеко чула, што му очигледно није била намјера, он је рекао да ће је повући уколико се уклоне разлози који је несумњиво оправдавају, касније је у вези са тим дао још једну блажу изјаву из које се види да не жели никакву свађу са властима Црне Горе. Са друге стране, више је него јасно да су разлози за забринутост остали, лагана усташизација и украјинизација Црне Горе узима све више маха.
Уједињење са Србијом био највећи народни циљ
Прославили смо јубилеј 100 година од Великог рата и уједињења, видјели смо да је званича Црна Гора прекрајала историју и негирала борбу за слободу својих предака. Какав је Ваш став по том питању?
– Нијесам видио да су власти Црне Горе и њене институције нечим ваљаним прославиле стогодишњицу ослобођења од аустроугарске окупације. Умјесто тога, просуле су огромну прашину да се затамни историјска истина о катастрофалној наредби Краља Николе црногорској војсци да положи своје оружије пред непријатељем 1916. То је заправо била капитулација на дјелу и фактичко напуштање дотадашњих савезника. Не могу се релативизовати погубне последице поменуте наредбе. Не треба заборавити да је његову наредбу војсци о полагању оружија и одлазак из Црне Горе већина народа доживјела као издају. Да ли је народ био у праву или не, то је друго питање. Нема никакве сумње да је идеја уједињења Црне Горе са Србијом тада прихватана као највећи народни циљ и испуњење вјековних тежњи тадашње и једне и друге српске државе. Не може се порећи да је народ Црне Горе послије ослобођења у огромној већини стао иза одлука Подгоричке скупштине. Учесници Подгоричке скупштине, макар не сви, нијесу имали осветнички однос према Краљу, треба прочитати шта о томе пише Патријарх Гаврило Дожић, него су знали да ставе општенародни интерес изнад династичког интереса једног владара па макар то био и многозаслужни Краљ Никола. Наша власт је потрла границу пристојности и памети када је издају Црне Горе приписала свим учесницима Подгоричке скупштине и свима који су подржали уједињење Црне Горе са Србијом 1918. године. Налијепити етикету издаје Митрополиту и Патријарху Гаврилу Дожићу, необоривом стубу цркве и недостижном патриоти, утамничаваном од окупатора у оба свјетска рата, сердару Јанку Вукотићу, војводи Лакићу Војводићу, Саву Церовићу, Марку Даковићу и осталим великанима из тог узвишеног строја, више је него нечасно, а кад то власт чини и злокобно.
2019. и 2020. године јубилеја у СПЦ
У години која је пред нама, слави се још један јубилеј. СПЦ слави 800 година од када је СПЦ добила аутокефалност од Цариградске патријаршије, 1219. године. Да ли је за очекивати и даље негација и прекрајање историје када се ради и о том можемо рећи највећем јубилеју у српској историји?
–Велики јубилеј од оснивања СПЦ 1219-2019. прославиће се низом свечаности највишег ранга у Жичи, Пећкој патријаршији, Београду и по свим епархијама у Отаџбини и дијаспори. Одређено је да се јубилеј прославља двије године ради тога да се подсјетимо на најважније догађаје почевши од хиротоније Светог Саве у Никеји 1219. године. Оснивање свих епископија, међу њима и Будимљанске са сједиштем у Ђурђевим Ступовима, крунисање Краља Стефана Првовјенчаног, догодило се 1220. године чиме се оправдава што овај јубилеј славимо двије узастопне године. Од великог је значаја научни скуп који је већ одржан у спомен јубилеја, а ускоро ћемо имати и монументални зборник радова са тог скупа што ће бити значајан допринос историјској науци и бољем разумијевању наше прошлости.
Ми ћемо у Епархији будимљанско-никшићкој имати освећење једног веома важног обновљеног манастира, и све наше, већ традиционалне, културне активности, којих није мало, биће у знаку овог јубилеја. Нешто више активности имаћемо на осамстогодишњицу Епархије 2020. када ћемо, ако Бог да, освештати новоподигнути Саборни Храм Светог Симеона Мироточивог у Беранама.
Влада Црне Горе потписла је споразуме са свим вјерским организацијама осим са једином канонском Православном црквом – СПЦ. Да ли је то случајно. Такође, како гледате на најаве да ће у новом закону о вјерским организација бити одредба о отимању храмова СПЦ?
-Основна је обавеза државе да разговара са онима на које се тај закон односи. У овом случају дијалога нема између државе и Цркве. Дужност је државе да донесе закон о вјерским слободама (може се наћи и адекватнији назив) и још један важан закон – о реституцији црквене имовине. За похвалу је то што је држава претходно разговарала а затим и потписала уговоре са Римокатоличком црквом, Исламском заједницом и Јеврејском заједницом. Ти односи су регулисани уз добру вољу и сагласност страна потписница уговора. Што се тиче Православне цркве, којој припада највећи број вјерника и грађана Црне Горе, са њом држава није водила искрени дијалог него је хтјела да јој наметне закон који је ригиднији од закона из доба комунистичке диктатуре.
Дражава према СПЦ заузима пријетећи став
То заправо не би био закон о вјерској слободи него закон о новом одузимању црквене имовине и искључивању Цркве из јавног живота. Увјерен сам да је власт имала намјеру да се тај неприхватљиви закон примјењује само у односу на СПЦ, а да се према другима понаша у складу са већ потписаним уговорима. Међутим, ако има државе онда у њој закон о вјерским слободама мора важити за све вјере подједнако, и недопустиво је да буде мањи обим права за све вјере у закону него у уговорима. Венецијанска комисија није стала иза нацрта закона који је власт жељела наметнути. Увјерени смо да је та угледна институција видјела да је нацрт рађен нестручно и да су поједини његови параграфи потпуно неприхватљиви за цивилизовани свијет.
Од тада је прошло доста времена, ваљало би том питању изнова приступити и остварити одговарајућу сарадњу између Цркве и државе, да би се израдио и усвојио добар закон.
Држава је свакако произвела вапијућу неравноправност на такав начин што је са свим осталим вјерама постигла уговоре али не и са Црквом највећег броја вјерника и грађана Црне Горе. Умјесто разумјевања, дијалога и уређених односа ради општег добра, држава према православној вјери заузима пријетећи и уцјењивачки став, неправедно нас оптужујући за непоштовање закона и државног поретка. Да је са нама потписала уговор или донијела добар закон о вјерским слободама била би у праву да нас оптужује уколико не поштујемо уговор или закон на који смо пристали. За овај садашњи хаос крив је онај у чијим је рукама земаљска сила и одговорност да доноси законе, а ми бранећи се од притиска државе и њених уцјена, штитећи слободу вјере, може бити да, као људи, понегдје гријешимо, или, бранећи се, преоштро говоримо. Хоће ли држава испунити своју дужност да са СПЦ регулише односе на обострано задовољство или неће ми не знамо. Ми ћемо, у сваком случају, држећи се и Божије и људске правде, штитити слободу вјере наше и наших предака, бранити слободну јеванђељску ријеч и своје светиње по цијену живота.
