Нови тематски број Светигоре, образника за вјеру, културу и васпитање Митрополије црногорско-приморске, 276. по реду, посвећен је Светоме Сави и гуслама. Путовање кроз животопис и значај Светога Саве Светигора започиње текстом „Светионик Словенског југа“ Његовог високопреосвештенства митрополита црногорско-приморског Амфилохија. Слиједе два предавања, једно је „Свети Сава као просветитељ“ из 1977. Његовог преосвештенства умировљеног епископа захумско-херцеговачког Атанасија, а друго „Хиландарски типик“ проф. др Томислава Јовановића.
Одломак „Свети Сава и савремена омладина“ из књиге „Вера и нација“ Владете Јеротића упућен је првенствено нашој младежи, чији узор у потрази за духовном оријентацијом треба да буде Свети Сава; заступник српског рода пред престолом Твораца, те му народ и кличе с љубављу „Почуј глас свог рода“. Тим ријечима је насловљен разговор са Његовим преосвештенством епископом источно-америчким Иринејем.
Свети Сава је утемељио, утврдио нашу вјеру, а „манастири и гудало – то је нашу вјеру сачувало“, каже пјесник. Недавно је Унеско српске гусле заштитио као национално благо. „Опет гуслар сједа у прочеље“, пјева Радован Бећировић Требјешки, чија је пјесма „Гусле“ објављена у овом броју. Врх гусларске умјетности припада Бошку Вујачићу, са којим можете прочитати разговор „Од Дурмиторца до националног барда“. Синоним гусала и гусларске пјесме је Филип Вишњић, а о њему Светигора преноси „Белешке о Филипу Вишњићу“ Лукијана Мушицког. Пјевао је српски народ у свако доба, „српски народ је певао и под Турцима“, свједочи Свети владика Николај, у запису „Србија у светлости и мраку“. И то пјевање у срећи и несрећи могла би бити одлика српског човјека. А опште особине динарског типа проучавао је наш славни научник Јован Цвијић, о чему такође у рубрици Наука..
Оно што запада у очи кад је у питању овај светосавски број јесте његов дизајн. Текстови штампани у двије колумне, са украсним иницијалима, насловима црвене боје и илустрацијама Александра Дерока подсјећају на средњевјековне странице. Цртежима великог сликара Дерока декорисана је, почев од насловнице, нова Светигора, која би с те стране могла да буде и омаж великом умјетнику. О њему можете прочитати нешто из биографије, посебно тренутке одласка с овог свијета и писменог опраштања са женом. А Марко Стојановић пише о томе како су ратна искуства обликовала стваралаштво два српска великана, имајући у виду Александра Дерока и Богдана Богдановића, један је пројектовао Храм Светог Саве, други споменик у Јасеновцу. „Цркве су Савине, и Хиландар и Јасеновац, једном руком ваља запалити милион свећа“, пјева Бранислав Црнчевић „Дуг Растку Немањићу“, ономе који је проткао цјелокупно биће српског народа.
Публиковано је предавање „Новомученици и нова парадигма мучеништва: Jaсeнoвaц“ Његовог преосвештенства епископа пакрачко-славонског Jована. Од Јасеновца се не може побјећи, Јасеновац се призива у памети и кад се погледају фотографије са изложбе „Деца Донбаса“, и онај ко само прелиста овај број неће их моћи заборавити, неће моћи заборавити незлобива лица дјеце која су угледала ужас рата, и суочена са том страхотом смирено опомињу на мир и љубав.
Поред незаобилазне хронике из наше Митрополије, једна од скоро сталних рубрика Светигоре је и путопис. Овога пута, један старијег датума, путопис „О Црној Гори (1875)“ Сигфрида Капера. У складу са тематиком броја је и скандинавка на крају листа. А лист је обогаћен и новоустановљеном рубриком Писма читалаца, која ће ако бог да, а то највише зависи од вас, драги читаоци, бити стална. Читаоци уз овај број добијају на поклон Службу и акатист Светом новомученику Станку Острошком.
