Дјело Светог Саве је Богом благословено, а то видимо управо из његовог осмовјековног трајања и његових бројних плодова, које данас, с правом, славимо, казао је отац Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије за ИН4С.
Са уваженим оцем Гојком, разговарали смо о критикама које се све више из режимских кругова могу чути на рачун Светог Саве услед нарастајуће „србофобије“ и потребе да се затре српско име Црне Горе и њен српски идентитет, и овдашњим режимским медијским и политичким интерпретирањима „истина“ и историографских чињеница поводом осам вјекова аутокефалности СПЦ, те о „томосу“ који ти исти „доброжелатељи“ наше Цркве доводе у питање.
У неким овдашњим црногорским медијима појављују се текстови који доводе у питање јубилеј 800. годишњице аутокефалности СПЦ. Они кажу да немамо сачуван ”томос” који је Св. Сава добио од патријарха. Уз то се наводи чињеница да је хиротонију Светог Саве у владичански чин, оспоравао угледни јерарх Цркве у Охриду – Димитрије Хоматијан.
-Недостатак одређене изворне грађе за средњовјековне догађаје није проблем који се јавља само у вези поступка добијања аутокефалности Жичке Архиепископије, него у вези мање-више свих догађаја из тог времена чију бисмо истинитост жељели да докуметујемо на тај начин. Другим ријечима, не постоји историјски догађај међу Словенима на Балкану, из периода Средњег вијека, чију вјеродостојност можемо да утврдимо ослањајући се, искључиво, на изворе првога реда.
На сваком нам мјесту треба помоћ житија (агиографских списа који истичу моралне врлине и душекорисне поуке, а у други план стављају хронологију и факта мање важна за опис духовних истина). Поред тога судбина средњовјековне историографије ових простора је нераскидиво је везана за анале и изворе Цариграда, Рима, Венеције или њихових административних филијала на Балкану, који се, природно, јављају као извјештаји са одређене просторне или временске дистанце.
Е сад, историјски је непобитна чињеница, да је Цариградски патријарх који је хиротинисао Светог Саву, усљед околности крсташке окупације Константинопоља, пребивао у Никеји (био прогнан из свог сједишта, као што ће, вијек касније, бити прогнан римски папа у Авињон), и да су околности те хиротоније биле ванредне, али то никако не значи да су биле канонски упитне.
Писмо Охридског архиепископа Димитрија у ком он критикује и љути се на Светог Саву, јесте валидан историјски извор, али није једини, и далеко је од објективног. Јер, Хоматијан није само ”у свађи” са Св. Савом (иако би и то, само по себи, био довољан разлог да се његово писмо не сматра објективним), него је у темељном и вишегодишњем разилажењу са самим Цариградским патријархом! Па како онда ми да знамо ко је у праву? Како да судимо, и на основу чега – да ли је у праву, несумњиво угледни јерарх и теолог Хоматијан, или тадашњи Цариградски патријарх у Никеји?
Здрави разум нам налаже да сагледамо будуће догађаје и да видимо како Пећка архиепископија дјелује самостално (аутокефално) и послије повратка Цариградског патријарха у Цариград 1259. што значи, да нико и никада, осим повријеђене сујете Хоматијанове (и његове претензије, неканонске, да он дјелује као поглевар аутокефалне цркве) није оспоравао српску аутокефалност, добијену у Никеји.
А шта је пресудило? Па нешто што је најважнији критеријум у Цркви, од кад она постоји – саборно мишљење свих црквених поглевара. Наиме, Свети Сава, слава му и милост, није сједао скрштених руку, него је обилазио све старе патријаршије Православља, и од њих (Александрија, Антиохија и Јерусалим), добио благослов за своје дјело. А да је Савино дјело Богом благословено, видимо управо из његовог осмовјековног трајања и његових бројних плодова, које данас, с правом, славимо.
Што се тиче довођења у питање средњевјековних житија као валидног извора, могу рећи да је то једна комплексна тема, тема за себе, али ћу за потребе одговора на ово питање навести да су Доментијаново и Теодосијево житије Св. Саве, аутентични списи велике историографске вриједности (уз сва књижевна уљепшавања и похвале које су у њима присутне), те да није упутно, рецимо сумњати у исказе тих житија када говоре о црквеним стварима, а истицати, из истих тих, или њима сродних текстова, такође немањићких, како је Немања, и на који начин, војно покорио Дукљу (а да се при том не наводи, да ли је Немања тада ратовао против грчке војске или против својих даљњих рођака Војислављевића).
Ето то раде овдашњи публицисти, – без икаквог јасног научног принципа, узимају што им се свиди, а занемарују оно што им не одговара.
Неки анти-црквени публицисти не могу да дођу к себи, како је могуће да није сачуван документ тога ранга. И онда цијелу причу доводе у везу са званичном државном анти-црквеном идеологијом која медијски промовише непостојећу ”аутокефалност” Цркве у Црној Гори у 19. вијеку, а за коју, не постоји сачуван ”томос” мајке Цркве?
-Зашто немамо комплетну документацију о добијању аутокефалности за Жичку архиепископију? Па побогу, послије пада Смедерева 1459. и урушења редовног живота у Пећкој патријаршији (неколико деценија у Пећи немамо патријарха, земља је опустошена) – цјеловитост црквене документације је неповратно уништена, и никада је нећемо имати у оном стању у ком је била прије пада под Турке.
Зашто тих докумената нема у Цариграду? Па најмање из два разлога: од 1204. до 1259. Цариградска патријаршија је у изгнанству, и тешко је очекивати да је тадашња документација и вођена и сачувана као што је то случај у редовним околностима; 1453. и сам Цариград је срушен и окупиран, а многи његови патријарси након тога убијани и хапшени, па се није чудити како немамо ”сва” релевантна црквена документа. У том погледу цариградски архиви свакако нијесу исто што и ватикански или венецијански, који имају неоспоран континуитет. Међутим, тамо гдје недостају документа – имамо непрекинути живот Цркве, који свједочи о правом стању ствари, и међуцрквеним односима.
Овај ”недостатак томоса” би било неумјесно поредити са оним новијим тражењима томоса, какав је рецимо непостојећи томос за наводну ”аутокефалност” Цркве у краљевини Црној Гори, која се, силом историјских прилика нашла у околностима црквене самосталности, а да при том није спроведен нити један црквени поступак налик оном који је спровео Свети Сава у Никеји.
А по мом скромном мишљењу, није спроведен, јер часном и Богу оданом црногорском свештенству није ни било до тога, јер су и црквени и световни поглавари у Црној Гори 18. и 19. вијека, Цркву на Цетињу доживљавали као ”светосавску столицу” и једини сачувани дио ”Пећке патријаршије”. Митрополит Митрофан Бан, баш из тог разлога, носи титулу ”егзарха” (чувара) ”Пећког трона”.
Промотери поменуте идеологије, воле да причају о ”анатеми” коју је Цариградска патријаршија упутила Пећкој 1346. и да тако релативизују све недостатаке и недосљедности својих анти-црквених захтјева.
-Прочитао сам најновији текст из тог ”шињела” и потпуна је неистина да је спор са Васељенском патријаршијом из 1346. као и несрећна анатема која је услиједила, и која је трајала наредне три деценије (никако не и дуже од тога) – изазвана жељом цара Душана да се ”сасвим ослободи” грчке хегемоније!
Ријеч је просто о неканонском поступку проглашења патријаршије, односно уздизања дотадашње архиепископије у ранг патријаршије. Цар Душан је то учинио, не да би се ослободио ”грчке хегемоније” које тада, објективно, више није ни било, него да би имао ”свог” патријарха који ће га прогласити за цара. Е за то му није требала ”дозвола” више црквене власти, али није било по канонима, да се такво шта уради без сагласја других патријаршија (не само Цариградске).
Био је то једнострани политички чин, који је изазвао вишедеценијски спор између Цариграда и Пећи, а у околностима, нимало повољним – Турци су били пред вратима оба царства.
Међутим, када већ причамо о томе, баш је индикативно то што је на иницијативу благовјерног кнеза Лазара (оног за кога Његош каже ”да му свијетли круна Лазарева” над ”слободном Црном Гором”) 1375. дошло до измирења двије патријаршије, и до скидања анатеме, те да, нико, ни тада, није поставио питање о валидности Савине хиротоније, и добијања аутокефалије. Нико, од тада до данас, све до наших нових ”стручњака” са савремених новинских портала, не доводи у питање ни аутокефалност ни саму титулу Патријаршије.
На овим порталима се о Светом Сави не говори као о великом црквеном пастиру, него као о препреденом дипломати који је за свој интерес искористио слабости Византије и неугодну позицију у којој се нашао Цариградски патријарх. И непрестано се наводи како Св.Сава није могао бити рукоположен у архиепископа, него у епископа. Појасните нам то мало.
Добијање аутокефалности Жичке архиепископије и хиротонија Светог Саве у епископа није ништа мање валидна, ништа мање канонска, и ништа мање значајна – зато што је добијена у тим ванредним историјским околностима Цариградске патријаршије. Напротив.
Као прво да разјаснимо, једном за свагда, да се свештенорадња хиротоније врши само и једино у чин епископа – а за епископа се углавном и бира неко ко је претходно у чину архимандрита. Међутим, каква ће титула бити томе епископу, хоће ли он бити само епископ, или митрополит, или архиепископ, или ће на крају бити патријарх – за таква црквена унапређења, нијесу потребне нове, додатне, хиротоније.
Надлежне црквене власти, или компетентни црквени сабор, може једног епископа да прогласи архиепсикопом, у врло кратком времену. Познато је, да је у деветом вијеку, један од најпознатијих цариградских патријараха Свети Фотије, за свега шест дана, био проведен кроз све црквене чинове, од лаика до патријарха. То му није сметало да касније буде Свети човјек и један од најзаслужнијих за историсјку мисију Свете браће Кирлиа и Методија међу Словенима.
А то што је Византијско царство тада било слабо, а цариградски патријарх у прогонству, – па зар нијесу сви Свети епископи ране Цркве у прва три вијека били у прогонству и убијани чак!!? Зар није столица Цетињских митрополита била прогоњена вјековима? Умањује ли то њихов ауторитет? А кад је у питању неки политичко-историсјки контекст такве приче, па овдје се недавно прослављала 1000. годишњица државности Црне Горе!
Мени није јасно зашто је такав јубилеј везан за годину страдања хришћанског краља мученика, али небитно, и да је то почетна тачка бројања, или било који од догађаја везан за Војислављевиће, касније средином 11. вијека, – сви су се ти догађаји десили захваљујући удесима и посрнућима или Византијског царства или тзв. Самуиловог (Бугарског/ Македонског) царства.
Почетак успона средњовјековне Зете, везан је за насукану и разбијену византијску лађу, или за недостататк добре војне стратегије византијских војвода код Туђемила. Па хоћемо ли сада, кроз те негативне чињенице, омаловажавати успјех и војну вјештину Стефана Војислава ”архонта Срба” – како га називају, њему савремени, византијски извори? Е сад, неке византијске изворе, којих објективно нема, – тражимо, а неке, који су нам ”под носом” не желимо да видимо.
