Владимир Вељковић је под насловом „О размерама идеолошке пошасти“ дао занимљив прилог уочавању идеолошких оправдавања црквеног интервенционизма у Православљу данас. Као аутор списа на који је реаговао, осјећам се истински захвалним и поласканим његовом пажњом и схватањем да је мој прилог заслужио овакву допуну и инхерентну критику, па сам се потрудио да поменути текст (као и један његов ранији спис линкован у Размерама) пажљиво прочитам. Покушаћу да његове перспективе допуним, такође са дозом инхерентне критике, уз наду да ће бити благонаклоно прихваћене, барем онолико колико са радошћу прихватам Вељковићеве.
Очигледно је да је су моји редови заиста проблематизовали само идеологију Цариградске Патријаршије: „У потпуности је изостала анализа друге стране, односно савремене идеологије РПЦ. Тако да се стиче утисак да су потези Цариграда дошли ниоткуда.“ Разлог за анализу поступака Цариграда и искључиво њега јесте чињеница да на плану црквеног дјеловања једино је Цариград имао очигледно неканонске и агресивне поступке у Украјини. Напросто: ја нисам писао анализу свих православних идеологија данас јер бих онда поред српске, украјинске, руске, цариградске, морао да анализирам и идеологију Американаца који су прихватили Православље или румунску национално-православну идеологију (România – pământ sfânt! Руминија – света земља!) те отуда моја „благост“ према СПЦ и РПЦ.
Овдје бих скренуо пажњу на једну малу логичку недољедност која је битна за читав текст: Вељковић са правом скреће пажњу на обрисе једне иимперијалне идеологије која се води начелом војног, политичког и сваког другог остваривања идеје „Свете Русије“. Па, ипак, чак и да сасвим успјешно докаже да постоји руски империјализам и квази-црквена идеологија која га прати (што није тешко и што је Вељковић, мислим, успио), то и даље не казује зашто би, рецимо, непримјерено понашање Москве у Украјини било повод Цариграду да се својим (не)канонским потезима укључи у драму. Прављење реципроцитета кривице је реторски успјешно, али за овај случај нам не говори много о мотивима Цариграда да „дође однекуда“. Како је о Цариграду већ било ријечи, овај пут нећемо му посветити пажњу, али бих само истакао да, када упоредимо двије квази-црквене идеологије (цариградску, над-национално квази-васељенску, забринуту за планету, спремну да осуди спрегу државе и власти и руску, националистичку, империјалну, са жељом да се рехабилитује замишљена „симфонија“ владарског и црквеног апсолутизма), онда само можемо да констатујемо да је она руска бучна и бар идејно досљедна себи иако војно-политички немоћна да било како утиче на великом дијелу Украјине – цариградска је недосљедна и тренутно има своје посљедице. То можда руску идеологију не чини нужно „бољом“, али објашњава зашто се тренутно нисам бавио њоме.
Прије него што допуним понеки од Вељковићевих увида, само бих се још једном дотакао питања које је са правом поставио и анегдотски га донекле разријешио, а то је питање разликовања између завјетног памћења и идеологије. Нећу уопште бити иновативан ако кажем да, поред неких мање значајних, највеће разликовање видим у начину употребе идентитетског памћења зарад постизања одређених агресивних циљева. У том смислу једна иста идеја може и не мора имати идеолошку употребу. Како је Вељковић као примјер кандидата за српску квази-црквену идеологију навео светосавско-косовски завијет, можда би тај примјер био најадекватнији да се објасни да разлика између завјета и идеологије постоји. У заглушујућој буци другосрбијанских убјеђивача Србаља како је „косовски завијет“ Милошевићев изум и зачетак великосрпске идеологије, али и у честим стварним свођењима тог завјета на српску верзију ускогрудих парола и клишеа, препоручио бих нам свима да прочитамо Андрићев сјајни есеј о Његошу као Трагичном јунаку косовске мисли. Да ли ће један идејни концепт или једна реторика (да не кажем „наратив“) постати идеологија или остати завјетно памћење, можемо најприје да препознамо по резултатима.
Света Русија и Русија
Вељковић нас упућује на један свој ранији текст свакако вриједан читања под називом „Света Русија“. Свјестан сам немогућности свакога ко пише на одређену тему да одабере најшири могући спектар навода из других текстова (или саговорника) на које ће се ослонити, али ми се чини да би онда бар вриједило допунити утисак који остаје читањем ова два текста.
Најприје, стиче се утисак да је идеологија „Свете Русије“ и то управо у том политичком и помало милитаристочком виду некакав „званични став“ Руске Православне Цркве. Иако се и сама РПЦ МП често труди да остави утисак монолитне (хи)јерархије, она то није и треба бити поштен па рећи да су се највиши црквени великодостјници углавном суздржавали од запаљивих изјава (што се не може рећи за бројне друге носиоце моћи који су својом реториком у Москви често стављали у тежак положај своју браћу у Кијеву). Како је Вељковић примијетио, унутар идеолошког наратива „Свете Русије“ одомаћено је апсолутно негирање било какве украјинске посебности (понекад пропраћено презиром према „хохлима“) – нешто што никад нећете чути од патријарха Кирила иако хоћете од, на примјер, од оца Александра Ткачова. У извјесном смислу, Патријархови непрекидни позиви „Русија, Украјина и Бјелорусија – то и јесте Света Русија“ нису били основа за неки политички програм, већ тражење минимума заједничког у историји и себепоимању православним словенским народима у центрифугалним политичким процесима у свакој од тих земаља. Његове честитке Дана независности Украјине упућене Петру Порошенку, ономе „вођи кијевске хунте“ у доживљају руске деснице био је још један његов покушај да се нађе мост између Москве и Кијева и сигурно није посматран са симпатијама у круговима људи који сам назив „Украјина“ доживљавају као личну увреду и идејну јерес. Чињеница јесте да се идеологија Свете Русије са временом код многих претварала и у позив дивизијама да прегазе Кијев, неодговорни позив на огромни рат који би само заувијек одродио Кијев од Москве. Али, како то обично бива, динамика догађаја у политици није зависила само од Москве (изгледа: најмање од ње) а претварање идеје Свете Русије у идеологију Свете Русије могуће је схватити само у тој ишчашеној динамици рата. А улогу Цркве (тј јерархије) само у нијансираним приступима.
И иначе, идеологија Свете Русије има више „извозног“ потенцијала него што одговара некаквом стању ствари у самој Русији (у друштву) или што може да послужи за било какво „оправдање“ некакве велике ратне кампање и завојевачке политике. Насупрот, чини ми се, заједничког виђења В. Вељковића и неког од наших епископа (чији интервју „Печату“ Вељковић наводи у прилогу свога виђења), ја нисам убјеђен нити у духовну обнову Руске Федерације као империје нити у свеобухватне геостратешке домете претпостављене „идеологије Свете Русије“. Напротив. Као човјек и православни Хришћанин и Србин срећан сам што Русија није више Јељцинов пијани брод у распаду, али она није успјела да пронађе стабилне идентитетске основе, друштвено уређење нити духовну културу која би се супротставила западној култури конзумеризма као врховне вриједности. Она није пошла оним „трећим путем“ који јој је својевремено препоручивао Солжењицин. Наравно, у Русији милиони људи иду у храмове РПЦ, али још безбројнији милиони не иду. У школама нема конфесионалне вјеронауке већ се предају „Основе православне културе“ (иако је било приједлога да се уведе „Закон Божији“ = конфесионална вјеронаука), о чему се В. В. Путин изјаснио резервисано. Русија данас није никаква православна џамахирија већ држава и друштво које некако још увијек тражи било какав стабилан културни образац. У овоме данашњем има свега и свачега: поред луковица цркава, на панорамама градова подједнако се могу примијетити здања изграђена у социјалистичком брутализму као и рекламни замјењиви споменици боговима потрошачке културе и шопинг-молови, ти храмови толико презираног Запада. Чисто сумњам да бисте у московском метроу нашли људе који би били спремни да вам објасне шта јесте „Свѧтаѧ Русь“. Као што је познато, руско становништво (као и украјинско и бјелоруско) и даље нестаје. Један од неуспјеха савремене Русије јесте управо у томе што осим дјелимичне рехабилитације сјећања на царски период, ниједна власт није осмислила друштво које не би било данашња комбинација империјалне инерције, совјетске администрације („коју год партију да направиш, код нас испадне комунистичка“ В. Черномирдин) и „духовне културе“ Запада.
О томе да ли је Руска федерација суперсила – вриједи причати са бољим познаваоцима геополитике. Да сама чињеница да у њој живе Руси, словенски народ који се кроз историју идентификовао са православном Црквом, има одређени и геополитички значај – мислим да је и без С. Хантингтона свима јасно. Али замишљати Русију као земљу унутар које се десио неки морално-вјерски препород, Црква дошла на друштвене позиције које је имала у ромејском или руском царству, па сад та православна џамахирија води свете ратове ради „Свете Русије“ – таква слика ни по чему не одговара реалности. Уосталом, као што сви видимо, Русија је од 2014. наовамо првенствено заштитила сопствене геостратешке интересе припајањем Крима, подршком снагама Сиријске арапске републике, док се у Донбасу ангажовала тек толико да заштити физичко постојање и од ње саме непризнатих република. Идеологија „Свете Русије“ је можда једно од звучнијих покрића за десни идејни блок у Русији и иностранству, али то је њен највећи домет. За масе религијски индеферентних Руса у РФ и Украјини, легитимитет свих руских акција објашњавао се и заснивао на правним процедурама (референдум) и секуларним идентитеским разлозима, језиком (заштита становништва које говори руски). Отуда сматрам да Вељковић гријеши у предимензионирању потенцијала идеологије Свете Русије да легитимише било какав војни или политички потез Москве.
Поимање „Свете Русије“ као „митског“ (што значи: смислотворећег) „мјеста“ у заједничком историјском памћењу Руса, Украјинаца и Бјелоруса само по себи сигурно не подрзаумијева идеологију коју је на њему могуће направити. Говорити о идеологији Свете Русије као о некаквој идеолошкој основи војних и политичких потеза Москве таман је онолико промашено колико и бесмислене тезе о Слободану Милошевићу као великосрпском православном агресору на Хрватску и БиХ који је вођен идеологијом „Небеске Србије“ покренуо ратове деведесетих, а Српска Православна Црква (у цјелини) била морално-религиозни инспиратор тог подухвата.
О руској „агресији“ и „опортунизму“ УПЦ (Да ли је свака наднационална Црква „опортунистичка“?)
Више него сами ставови – за које ми се чини да су у суштини сасвим досљедни једном сјајном неидеолошком ставу према коме је свака употреба силе ради наметања духовног идеала „Сатанино кушање“ – у поменута два текста ми је пажњу привукла терминологија коју Вељковић употребљава. Као примјер мањка нијансирања навео бих спомињање „руске агресије“ у Украјини а као примјер моралне дисквалификације за коју нисам сигуран чиме је оправдана – „опортунизам“ канонске Украјинске Православне Цркве.
Уз све притиске и идентитетске политике, у данашњој Украјини ни изблиза нису сви убјеђени у то да је Русија „страна земља“ а руски народ „проклети Москаљи“ (да не говоримо о приближно 17,3% или 8,334.000 Руса колико их је на територији Украјине, заједно са Кримом, било 2001). Вељковић и ја сагледавамо ствари из једне сасвим различите перспективе: за њега је дјелоање Русије у Украјини и Грузији просто „агресија“ док се мени чини да између та два случаја мора постојати разлика: руска војна интервенција из 2008. напросто јесте војни интервенционизам, док су догађаји из 2014. имали далеко другачију динамику која је започела на Мајдану: оног момента када се у Кијеву одлучило да масе успостављају владу, било је неумитно да ће доћи до контра-реакције у Доњецку и Луганску. Да ли је Русија агресор у очима некога у Љвову или Трнопољу? Јесте. Да ли је она то у очима некога у Кијеву? Данас је велика вјероватноћа да ће вам одговорити да јесте, али понеко то сигурно неће рећи. Да ли је она то у Доњецку или Луганску? Тамошње становништво би вам рекло да није. Штавише – и то је врло битно нагласити – чисто сумњам да би већина становништва Новорусије уопште било вољно да пуно пажње посвети идеологији „Свете Русије“: за њих је без било каквог оправдања било јасно да им је потребна физичка одбрана од физичке, насилне и подједнако империјалне украјинизације којој су били изложени од 1992 до 2014, а којој би без сумње још агресивније били изложени послије „Евромајдана“. Русија очигледно јесте интервенисала и ради својих геополитичких интереса, али Грузија, Сирија и Донбас напросто нису исто. Говорити о „руском империјализму“ у Доњецку је подједнако смислено колико о „великосрбијанској агресији“ на Сарајево у коме сам рођен.
У том смислу „опортунистички став“ канонске Украјинске Православне Цркве (како говори Вељковић) није ствар искључиво политичког врлудања већ изражава несигурност једног друштва и једне земље у којој се ни изблиза сви не слажу са тренутним ултрадесничарским „консензусом“, па чак ни са довршеношћу украјинског идентитетског пројекта. Вељковић на почетку мога текста прилично лако одбацује жал што нисмо на вријеме опомињали и Цариград и Москву да ће нас идеолошки максимализми довести до сукоба, али у своме тексту „Света Русија“ вјерује да је Украјинска Православна Црква требало да има снаге да, ваљда, заустави Војску Украјине и једнице Новорусије од међусобног сукобљавања? Када већ она то није (била) у стању, њен труд да се „не замери ни властима у Кијеву ни црквеним и државним властима у Москви“ проглашен је опортунизмом (што неодољиво подсјећа на оптужбу за опортунизам коју наизмјенично Митрополиту Амфилохију упућују србски националисти којима је „црногорствујући“ и новоцрногорска десница којима је „србијански уљез“). Да је можда понешто од времена заиста провео у Кијеву, Вељковић би се лако увјерио да поменути „опортунизам“ није ствар само односа према властима, већ је једна незавидна животна ситуација у којој људи који по свему јесу Украјинци чувају канонске везе са Москвом (насупрот често сопственим политичким или идентитеским схватањима) управо зато што оне јесу једини начин да будеш члан Православне Цркве. И ту већ не могу никако да појмим позицију г. Вељковића јер ми се чини да оптуживањем једне Цркве за „опортунизам“ коју би можда могао да упути јерархији замагљује милионе вјерника УПЦ који нису остајали у канонском јединству ни ради каквог „опортунизма“ (штавише, управо супротно: њихово остајање их је углавном коштало бриге, здравља и живота) већ управо ради јединства Цркве. Ако је постојала иједна не-национална Црква, Црква која обједињује чак и војнике који се гледају преко нишана, то је УПЦ. Зашто је оптуживати за „опортунизам“, давати јој моралну дисквалификацију? Да ли то значи да би свака будућа „наднационална“ црквена структура која би дјеловала у двије земље у конфликту или у два народа у конфликту такође била „опортунистичка“? Ако ствари стоје тако, онда само и можемо бирати између „конзистентних“ Цркава у служби једне власти и идеологије и „опортунистичких“ Цркава које се труде да живе упркос идеологијама и властима.
Помало ме зачуђује бар један дио Вељковићевог аргумента за који ми се чини да је саморазумљив и није ми баш сасвим јасно шта би могло бити упитно. Наиме, Вељковић се труди да покаже да је већинско русофилско становиште српског народа и јерархије плод очекивања руске помоћи око задржавања АП Косово и Метохија у границама Србије. Нисам склон да у тој ноторној чињеници (РФ прилично досљедно брани интегритет Србије као један од ријетких савезника на том пољу) видим безбројне мистичке слојеве, али не могу да се начудим Вељковићевом чуђењу због тога што је русофилски сентимент толико изражен. О томе зашто је изражен, поред дубљих историјских веза, довољно је рекао он сам. Из врло сличних разлога (хеленска помоћ током ратова, историјска и култуна блискост, јединство у Цркви на првом мјесту) себе сматрам хеленофилом и румунофилом.
За крај бих само још једном примијетио да за мене лично питање будућности Цркве у Украјини и цијеле Православне Цркве и даље није ствар стајања на било чију страну на начин на који се то код нас (а чини ми се и код Вељковића) подразумијева. Овдје се, бар за мене, не ради о „двије стране“. Свака од тих страна не мора да живи у Украјини: Патријарх Вартоломеј може задовољно да трља руке сматрајући да се осветио Митрополиту Илариону Алфејеву за недолазак на Кристки сабор – Алфејев и Патријарх Кирил можда забринуто размишљају о томе шта је уопште могуће учинити у Кијеву. И једни и други и њихови навијачи спокојно ће отићи у постељу заборавивши на чињеницу да неки кијевски свештеник или вјерник већ одавно неће. Али, како ми недавно у разговору рече један наш дивни свештеник и професор ПБФ: „нема везе, код њих се ионако стално бију“.
Извор: Теологија.нет
