Објављено је писмо дванаесторице атонских стараца упућено Светом Киноту Свете горе у вези с украјинским питањем, датирано 17. мартом 2019. године.
Аутори писма са жаљењем и забринутошћу говоре о ономе „што се дешава у Православној Цркви у целини због неканонског давања аутокефалности расколницима у Украјини без сагласности канонске аутономне Цркве с митрополитом Онуфријем на челу, која нове аутокефалце и даље сматра расколницима, не општи с њима, а на основу светих канона, и са свима онима који опште с расколницима“.
По речима аутора писма „Руска Црква је већ прекинула општење са Васељенском патријаршијом, која је без обзира на јасну забрану светих канона самовољно дала аутокефалност умешавши се у туђу јурисдикцију ван својих граница. Исто тако ће поступити и друге Цркве, као што су већ најавиле. Тако постоји опасност од ширења раскола у размерама попут раскола из 1054. године.“
Црквена ситуација у Украјини, констатују атонски старци, „се опасно искомпликовала после незаконитог мешања патријарха Вартоломеја у туђу јурисдикцију и општење с расколницима који су лишени општења. Украјина се до 1686. године потчињавала Васељенској патријаршији, као што јој се раније, до 1590. године потчињавала и Руска Црква. На основу дела патријарха Дионисија IV она је 1686. године потпала под јурисдикцију Московске патријаршије по којој се по општеправославној сагласности до данас налази 333. године. Истовремено, с настанком независне украјинске државе после пада комунизма 1990. године поставило се питање стварања независне аутокефалне Цркве. Ради се о законитој и оправданој молби на коју се Руска Црква делимично одазвала, давши јој статус широке аутономије, али не и потпуне аутокефалности. Не слажући се са овом одлуком Митрополит кијевски Филарет, у то време још увек канонски епископ Руске Цркве, после свог пораза на избору за Патријарха московског, изазвао је раскол створивши сопствену, независну цркву, због чега је био кажњен лишавањем чина и анатемом.“
Филаретову групу је заједно с још једном расколничком црквом, под руководством свештеника Макарија Малетича који је лишен чина „у својству канонске Цркве самовољно примио у општење само патријарх Вартоломеј. А канонском и законитом Црквом до данас сви сматрају ону која припада јурисдикцији Руске Цркве – аутономну Украјинску Цркву на челу с митрополитом Онуфријем.“
Како истичу аутори обраћања Светом Киноту, „патријарх Вартоломеј не гаји нарочито поштовање према светим канонима које је кршио и крши, посебно у погледу веза са јеретицима, а сад још и с расколницима. Он се умешао у питање украјинске аутокефалности немајући за то канонску јурисдикцију и овлашћења. На почетку, ослањајући се на недовољно образоване или користољубиве богословске консултанте, он је покушао да образложи свој упад позивајући се на установу као што је апелација, односно на то да он сам, као други папа, може да прихвата апелације и обраћања из других аутокефалних Цркава, пошто наводно није први међу једнакима (primus inter pares), већ први без једнаких (primus sine paribus), по новом папистичком мишљењу неуких богослова из постотачке епохе. Али овај аргумент је одмах доживео неуспех, јер противречи саборном систему управљања Црквом, у оквиру којег се сви патријарси и поглавари сматрају равноправнима, а цариградски има само првенство части, а не власти, на шта претендује папа. Право примања апелација односи се само на лица која спадају у његову јурисдикцију, а не јурисдикцију других патријараха.“
Затим је патријарх Вартоломеј „уз помоћ сопствених сервилних саветника након 333 године открио да Украјина не потпада под јурисдикцију Руске, већ Цариградске Цркве! Његови непажљиви или ратоборни богослови су сакрили и погрешно протумачили мноштво докумената и мишљења како би дошли до смешног закључка о привременом карактеру предаје Украјине Руској Цркви (привремени карактер који траје преко три века!), а сад се овај уступак укида.
Како истичу атонски старци, „све аутокефалне Цркве без изузетка су до данас увек сматрале и сматрају Украјинску Цркву делом Руске Цркве, а за Митрополита кијевског признају мудрог и скромног владику Онуфрија. Дакле, враћање чина украјинским расколницима од стране туђег патријарха који се умешао и самостално им је дао црквену аутокефалност коју канонска Помесна Црква није тражила, упркос супротном мишљењу њиховог сопственог свештеноначалија, без свеправославног косензуса, и пре ће бити, без обзира на свеправославно неслагање, наводно и неканонско позивање на право примања апелација и смешно претендовање на јурисдикцију после више од три века праћено поновним тумачењем одговарајућих докумената, чине статус нове аутокефалије проблематичним. Расколници остају расколници, а једина канонска Црква у Украјини остаје она на чијем челу је митрополит Онуфрије. И зато ниједна аутокефална Црква до данас, изузев Цариградске, није признала новог „митрополита“ псеудоаутокефалне „Цркве“ – расколника Епифанија.“
У закључку писма старци се обраћају Киноту с молбом да „до свеправославне одлуке забрани приступ наведеним расколницима на наше Свето Место или да им барем забрани да обављају било које радње у својству клирика.“
Писмо су потписали: старац Арсеније јеромонах с братством (келија „Панагуда“, манастира Кутлумуш); старац Аврам јеромонах с братством (калива светог Герасима, Кутлумушки скит); старац Теофил јерођакон с братством (келија светих Бесребреника манастира Григоријат Пахомејев); старац Николај монах (келија светог Димитрија манастира Хиландар); старац Јосиф с братством (келија светих Теодора манастира Светог Павла); старац Сава монах с братством (келија светих Архангела манастира Хиландар Савејев); старац Никодим монах (келија светог Нектарија манастира Ставроникита); старац Гаврило монах (келија преподобног Христодула манастира Кутлумуш); старац Ефросин монах с братством (келија светог Јована Претече манастира Кутлумуш); старац Пајсије монах с братством (келија светих Архангела манастира Хиландар); старац Никодим монах (келија светог Јована Богослова манастира Велика Лавра); старац Арсеније монах (калива светог преподобномученика Герасима, Кутлумушки скит).
Извор: Православие.ру
