Са благословом Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, вечерас, 15. априла, у крипти Саборног храма Васкрсења Христовог у Подгорици, ректор Богословије „Св. Кирила и Методија“ у Нишу, протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, говорио је о лику и дјелу блаженопочившег Патријарха српског г. Павла. Ово вече је одржано у сјећање десетогодишњице од његовог блаженог уснућа. Својим живим сјећањима на блаженопочившег Патријарха Павла, отац Милутин је све присутне укријепио говорећи о светитељском лику Патријарха Павла.
На самом почетку вечери присутнима се обратио протојереј-ставрофор мр Велибор Џомић који је представио монографију о старинама Призрена, почивше ауторке Роксанде Тимотијевић, супруге проте Милутина Тимотијевића под називом: ,,Старине Призрена“.
Прота Велибор је истакао да је дјело протинице од великог значаја и у историјском, али и културолошком смислу. Ауторка ове значајне и јединствене монографије Призрена и његових старина, почивша Роксанда Тимотијевић, рођена је 11. октобра 1933. године у Неготину. Као дипломирани историчар умјетности долази у Призрен септембра 1961. године, гдје ће примити службу кустоса културно-историјских споменика града, у првом реду цркава, за које ће животно бити везана до краја свог живота. Била је дугогодишњи радник Завода за заштиту споменика културе у Призрену.
Књига о којој је прота Велибор Џомић говорио, а која је штампана са благословом Епископа рашко-призренског Теодосија, настала је управо као плод њеног дугогодишњег студиозног и преданог проучавања споменичког наслијеђа града Призрена. Монографија садржи податке и описе споменика до којих је ауторка долазила посредно, преко писаних података, или непосредно, радом на терену. Многи од обрађених и описаних споменика српског присуства на ширем подручју Призрена су од 1999. године били изложени бруталном скрнављењу или потпуном уништењу. Тиме је вриједност ове монографије већа, јер се неки од обрађених споменика више не могу видјети у аутентичном облику, или су потпуно недоступни заинетресованим истраживачима.
Након обраћања проте Велибора, протојереј Предраг Шћепановић је поздравио све присутне и заблагодарио уваженом госту, проти Милутину Тимотијевићу, како на љубави, тако и на труду и издвојеном времену да дође и подијели своју благу и топлу ријеч са хришћанском заједницом у Подгорици.
О животу, протканом радом, врлином, молитвом, какав је уистину и био живот Патријарха Павла, неисцрпно је бесједио ректор нишке Богословије – отац Милутин Тимотијевић, који је, као ондашњи ректор Призренске богословије, био дугогодишњи сарадник Патријарха Павла.
„Мој први сусрет са Патријархом Павлом, био је у септембру 1950. када је дошао за професора Призренске богословије, а ја сам био ученик другог разреда. Тада када је тадашњи јерођакон Павле дошао, унео је нешто ново у живот школе. Он је један несвакидашњи човек и оставио је несвакидашњи утисак и као наставник и као васпитач. Био је веома ауторитативан, а истовремено некако нам је био веома близак. Били смо слободни да га питамо оно што не знамо, а често и оно што знамо само да би га слушали и видели како се он са таквом озбиљношћу упиње да објасни ствари које смо га питали“, подсјетио је прота Тимотијевић.
Тада, како прота Милутин наводи, у то вријеме, јерођакон Павле отишао је из Призрена као архиђакон, па су се њихови животни путеви поново укрстили 1962. године, када је протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић постављен од стране Светог синода за наставника Богословије у Призрену.
„Тих 29 година имао сам благослов Божији да из непосредне близине видим град који на гори стоји, како путује, касније наш Свети Патријарх, кроз све врлине и подвиге, у човјека, у мјеру раста пуноће Христове. У свему је био њему узор Свети Апостол Павле, чије име носи. Устајао је у 4 сата изјутра, вршио је своје монашко правило увијек, без одступања. Људи из његовог комшилука су често гледали како владика Павле, одмах послије 4 сата, чисти снијег око своје Епископије. У 6:30 тачно је био у цркви, у олтару цркве, када би почињала јутрења. Ми смо сви били ту да узмемо благослов а он одлази за пјевницу и заједно са ђацима пјева или им помаже и показује“, присјећао се прота Милутин.
Патријарх Павле је, како је навео о. Милутин, примао многе посјетиоце. Међу њима су били монаси, свештеници, грађани који би се код њега обрели без икакве ннајаве. Послије ручка, који је био око 13 часова, одлазио би у подрум онака и тамо ручно стругао тестером дрва. То је била његова гимнастика. Послије 19 часова, бивао би уморан, али се бавио ручним радом. Поправљао је јеванђеља, крстове, свештене ствари из цркава своје Епархије, коричење књига и друге ствари, мијењао сијалице, браве, кваке, ципеле поправљао, а у 22 часова је одлазио на спавање.
„Кревет му је био дрвени, сламарица у којој је слама или шаша од кукурузовине, покривао се зими гуњом. Поред кревета сам запазио отиске од метанија тако да је рукама својим дохватао онај патос. Ту је било углачано и видело се где је стајао ногама, увек у исто време и на исти начин. Тако је и у цркви стајао, никада се није премештао са ноге на ногу, него је увек на обе ноге стајао мирно, и тако је богослужење одстајао“, навео је, између осталог, прота Тимотијевић.
У свом даљем излагању он је указао на многобројне врлине нашег Патријарха Павла. На његову скромност, једноставност, молитвеност, велико човјекољубље.
„То бејаше човек Господа Исуса Христа кога он љубљаше, а љубио га је због тога што је био изнад свега што је овоземаљско, љубио је богочовека Христа. Он је подвижник. Подвижништвом својим задивио је све нас који смо били близу њега и који смо осетили његове молитве. Био је и мученик, добровољни мученик, јер је толико година на страшном месту, на Косову и Метохији, издржао толике притиске са свих страна и од својих и од туђих, и није се поколебао“, надахнуто је излагао протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић.
.png)
