Јеромонах Игњатије (Шестаков), сабрат московског Сретењског манастира, професор тамошње богословије и уредник српске верзије највећег руског православног сајта Православие.ру, поводом изложбе посвећене последњој царској породици Романов, боравио је у Загребу и био гост Црквене општине загребачке и Српског привредног друштва Привредник. Овај неуморни православни мисионар том приликом је за П-портал говорио о руско-српским односима, духовним проблемима савременог друштва, Косову и Метохији и, наравно, изложби фотографија „У сусрет Руском Цару“.
Сретењски манастир одакле долазите је по много чему специфичан. Реците нам нешто више о њему.
Специфично је најпре то што се манастир налази у самом центру града. То је један од најстаријих руских манастира, основан 1395. године. На овом месту догодио се сусрет, односно сретење иконе Пресвете Богородице Владимирске, када је Русију напао Темерланна овом месту митрополит и велики кнез срели су ову икону и она је била заштита, након молитве овој икони Темерлан је побегао из Москве. Тако је основан наш манастир, не у част Сретења господњег него сретења иконе Пресвете Богородице Владимирске. То је наша највећа светиња, и сада се чува у храму светог Николаја при Третјаковској галерији.
Манастир је познат и по томе што је после револуције био центар одбране православља, у њему се чувају мошти игумана Илариона (Троицки) руског новомученика који је био заточен и који је страдао због вере, он је био и наш покровитељ. Манастир је познат још по низу мисионарских делатности. Имамо Богословију у саставу манастира, имамо један од најпосећенијих православних интернет портала и имамо једну од највећих руских православних издавачких кућа и још много других активности. Уосталом, наш манастир је јако посећен, литургију служимо сваки дан и сваки дан имамо пречеснике и исповеднике. Братство манастира чини негде око 40 монаха и највише смо посвећени том пастирском раду са народом. На неки начин личимо на неку хитну помоћ, само што код нас долазе на исповест и на причешће и народ јако воли ову светињу.
Споменули сте портал Православље, осим руске и енглеске верзије, постоји и верзија на српском језику коју управо Ви уређујете. Какво је интересовање за садржаје које објављујете? И колики је значај интернета, друштвених мрежа, медија генерално за ширење православне речи?
Као црква морамо на прави начин да искористимо ту могућност, живимо у информативном друштву и, иако у одређеном смислу морамо да будемо затворени, морамо и да пружимо неке основне информације, и то на неки савремен начин. То не значи да поступамо по истим законима по којима живе сви медији, али ипак морамо да изгледамо савремено и да језик којим говоримо и визуелни језик буду савремени. То је првенствено битно због омладине која просто живи на тим дигиталним стварима и ми се трудимо од самог почетка, од почетка смо више усмерени ка нецрквеном свету него црквеном, како бисмо људе увели у цркву. Пишемо доста о неким друштвеним питањима, о историји, о породици и о политици итд. А што се тиче српске верзије портала, ту се трудимо да највише представимо тзв. руску верзију православља, православни живот у Русији, битна је та размена искуства, која постоји и која је увек била обострана. Али и да просто поделимо наше искуство и да покажемо неку савремену богословску мисао и живот и историју и наше цркве и нашег народа и у неком смислу да будемо неки уједињујући фактор. Доста објављујемо вести из живота српске цркве и српског народа у читавом свету, па нас зато често више читају него неке српске медије.
Сложићете се да су Срби Русе генерално одувек перципирали као своју вековну браћу и да постоји љубав и поштовање према супериорној већој православној држави. Како вам се чине ти односи данас? И изван оквира Цркве.
Има још огромног потенцијала који није искоришћен ни са руске ни са српске стране. Односи су сад наравно добри, али по мом мишљењу би морали да се развијају још више зато што напросто постоји потреба и у томе је неки извор живота и за Русе и за Србе. Мислим да се узајамно обогаћујемо кад смо заједно и то наше дружење, тај наш сусрет за нас је извор живота. На неки начин се охрабрујемо и постоји још доста ствари које бисмо ми могли урадити заједно, просто народ то тражи. Српски народ то тражи и руски народ то тражи. Сад нам Господ даје неку слободу коју нисмо имали пре 50 година на пример и ми често због свог нерада не успевамо нешто да постигнемо. Постоје конкретне ствари које можемо да урадимо заједно и без икаквих великих улагања или материјалних издатака. Треба се просто мало потрудити, наћи времена и могу настати лепе ствари попут ове изложбе о Романовима.
Кад смо код других конкретних ствари, Ви често обилазите Косово и Метохију. Којим поводом и каква сарадња је у питању?
Дуго сам желео да тамо одем, први пут сам посетио Косово и Метохију 2004. године, а од тада сам био 7–8 пута и увек сањам да одем поново. То је и за нас посебан осећај који се не може речима објаснити. То је битна тачка у животу православног света и наше цивилизације и ми се трудимо да што више ширимо ту информацију. Нажалост, у Русији то и даље није довољно познато. Ето, на том нивоу сарађујемо, скоро нам је у гостима био и владика Теодосије, служио је код нас литургију и тако се дружимо и са монасима и са богословцима, били су код нас у посети, имали једно поклоничко путовање. Поред тога, по благослову патријарха Кирила организовали смо прикупљање помоћи за обнављање Призренске богословије и та новчана помоћ коју је сакупила руска црква била је врло значајна, негде око 400.000 евра. А можда то чак није финансијски било толико значајно колико је било озбиљно јер је у томе учествовала читава наша црква.
Колико знате о животу Срба у Хрватској и о овдашњим православним светињама?
Могу да се похвалим да знам доста, то ми је била специјализација кад сам студирао на Ломоносовом факултету, тада је још постојала Југославија, таман се распала. Доста знам историју Срба на територији данашње Хрватске, писао сам и доста чланака о томе. Блиске су ми те теме, али ме и боле у неком смислу. Мислим да има доста тачака које морамо да развијамо и мислим да је ова изложба неки од најбољих темеља за то. Али да будемо трезни, просто, знате има доста неких изјава иза којих ништа не стоји, треба радити неке конкретне ствари – организирати поклоничка путовања одавде у Русију, дружења, братимљења, рецимо. Трудимо се да инсистирамо што више на томе. Али смо некад превише лењи, па урадимо мало.
Ви сигурно нисте, макар у односу на остале. Изложбе фотографија о Романовима радите од 2016. године. Колико градова, земаља, поставки, можете ли уопште да побројите?
Отприлике – 100. Мозда и несто висе. Неко време смо све бројали, па смо престали. Наравно, првенствено смо кренули са Србијом и Црном Гором и ту смо већ дошли до 60. Али паралелно смо постављали изложбе и у БиХ, највише у Републици Српској. Једну смо већ имали у Хрватској, у манастиру Крка, када су прослављали славу Три јерарха. А паралелно смо кренули да радимо у Русији, тамо је било око 20 изложби, и по свету. Наравно, највише смо се ослањали на српску и руску дијаспору, највише заправо на српску, она је ту била много активнија. На пример, недавно смо радили изложбу у Дортмонду, у Цириху где је била постављена у српским парохијама, у Канади су је Срби такође организовали, чак су је носили у неке руске храмове и тако она тамо путује кроз читаву Канаду. Док је руска дијаспора на пример постављала изложбе по Јужној Америцци, Новом Зеланду, јужној Африци. Скоро је била у Чешкој, па у Румунији… То још једном доказује да је царска породица велика светиња коју још нисмо препознали довољно.
Колико је совјетско раздобље оставило последица на православни свет? Како живи данас православље у Русији? Је л’ ослобођено тог наслеђа?
Не у тој мери у којој бисмо очекивали. И сама ова изложба нам показује да људи не знају ништа, у томе је проблем. Ти можеш да будеш критичар царске породице ако знаш неке основне ствари. Али критичари углавном нису упућени. Чак и људи на неким функцијама, државни службеници, професори. Каква примитивна питања постављају, ти просто паднеш у несвест. То је можда и одлика савременог друштва где је све на брзину и све тако површно, а можда је и последица тог периода.
Ко су највернији посетиоци?
Показало се интересантним да су младе генерације, које можда и нису имале прилику да слушају разне предрасуде, баш оне најблагодарнији посетиоци изложби. Кад је Мојсије узео богоизабрани народ и изводио га из Египта у обећану земљу, то је трајало 40 година. Толико их је водио по пустињи, да они који су одрасли у Египту нису успели да уђу у обећану земљу. У обећану земљу су ушли само они који су се родили у пустињи, чак ни вођа који је извео народ и спасио га, и он је морао исто то да испоштује. Како је рекао Господ, нико ко је изашао из гета неће ући у земљу обећану. И сад се мењају генерације. Ове генерације трују, њих трују таквим информативним отровима који су били незамисливи за претходне генерације. С једне стране, а са друге стране ту постоји једна благодат да они просто виде то. Они мало старији често не виде. У таквој ситуацији морамо да се трудимо да макар на такав начин ту децу мало спасимо, да они виде и нешто друго, не само ту неку поп сцену него и најмоћније људе у своје време, најбогатије по власти, по површини империје, а скромне. Цар је носио само војну униформу читав свој живот. Знате како млађа деца носе хаљине старије деце, и царска породица је тако живела. Скромно. Сви су нешто радили, својим рукама, знали су занате. И то је за ову нашу омладину просто филмски доживљај.
Говорили сте о кризи породице на отварању изложбе. Поред тога, који су највећи изазови православља данас?
Мислим да је то највећи изазов. Ако не буде породице, неће бити ни цркве. Скоро је један свештеник, врло познат и популаран, књиге су му превођење и на српски, направио социолошки преглед наших светитеља, да открије ко су били ти људи, ко су им били родитељи. И он каже да су то били сељаци који су радили од детињства, од кад су проходали одмах су нешто радили, трпели мраз, зној, глад. Тако су расли Серафим Саровски, Силуан Атонски, Сергеј Радонески у великим, вишечланим породицама. Просто, не може се светитељ родити из неке биолошке лабораторије. И зато мислим да је највећи изазов – породица, а против ње су неморал и среброљубље. Среброљубље није грех попут убиства који ће сви препознати и осудити, а кад човек тежи да заради што више пара, сви одобравају и сматрају то нормалним. А корен свих зала је среброљубље. И Јуда је продао Христа за 30 сребреника.
Како данас у овом извитопереном друштву да нађемо Бога?
У јеванђељу. Будите мудри као змије и смирени као голубови. То је Христос рекао. Не треба веровати свему што пласира друштво, јер у основи тог друштва стоје потрошачке компаније које све намећу, како мораш да изгледаш, шта да једеш, како да проводиш време. Основ било које рекламе су блуд, власт и среброљубље. Већина реклама се заснива на смртним гресима, а људи то гледају, упијају и троше свој живот на то. И онда нема среће, влада депресија. Човек би морао да научи да живи скромно да би могао да буде срећан. Живимо ипак у неко време слободе и морамо да је употребимо на прави начин и да нам и царска породица буде један пример за то.
Извор: Православие.ру
