Владика пакрачко-славонски Јован (Ћулибрк) на трону ове древне Епархије Српске православне цркве налази се непуних пет година. У том периоду доста тога се направило на духовном и културном, али и материјалном плану у западној Славонији. Са њим смо разговарали о активностима и плановима унутар саме Епархије, али и о друштвеним темама које су незаобилазне када је ова Епархија у питању, али и сам владика лично.
Преосвећени владико, на челу сте једне историјски значајне, али ратом опустошене Епархије. Колики и какав терет те две чињенице представљају за Вас лично, Ваше свештенство и преостали српски народ овде?
– Нажалост ми нисмо пострадали само у овом рату него и више током Другог светског рата. Сама чињеница да се Јасеновац налази на територији Пакрачко – славонске епархије довољно говори о размерама страдања нашег народа овде. С друге стране то страдање не сме да засени чињеницу да смо ми једна од древних и најстаријих Епархија Пећке патријаршије, да смо ми овде као Епархија и као епископско седиште у Славонији од 16. века, од времена када у овим крајевима настаје манастир Ораховица, где је испочетка било седиште наше Епархије, али и касније поготово од времена Арсенија Чарнојевића када се седиште Епархије налази овде у Пакрацу и ја сам 22. епископ на том трону. Ова Епархија која покрива западну Славонију, а до 1991. године покривала је и део источне Славоније где се сретала са Бачком и Сремском епархијом, она је пре свега произвела светост, прво монашким животом, јер овде су постојала три манастира, али и огромним културним благом које је створено у то време јер овде је најпознатија ствар, поред несрећног и васкрслог Јасеновца, управо библиотека наше Епархије или, како се она у старини звала, Епископска књижница у Пакрацу. Она је друга у свету по броју раних јужнословенских штампаних књига и светски је чувена. Носећи све то носимо и ово страдање које се десило како у Другом светском рату, тако и сада деведесетих година прошлог века. Ми овде имамо наш народ којег је много мање него што га је било до 1991. године, а с друге стране имамо то велико достојанство, културно и духовно наслеђено које живи овде, а доказ за то је да нам на богослужења долази све више људи.
Пакрац је историјски важно место, у њему се налази чувена библиотека, али данас је готово непознат у јавности. Како Пакрацу вратити значај који је некада имао?
– Пакрац је једно од оних места какви су Охрид, Призрен, Цетиње, Сентандреја, Сремски Карловци, односно место које има изразито јак духовни и културни идентитет. Он спада у групу места која су међаши у историји и препознатљиви су са свих страна, места која доносе благодат и дар свима око себе. Несумњиво политика НДХ, а не бих да упоредим у потпуности, али не могу да не поменем и политику Социјалистичке Републике Хрватске која нажалост није посвећивала пажњу овом месту па је тако овај величанствени двор, који је највећи двор Пећке патријаршије после саме Патријаршије у Београду, 1991. године већ био у озбиљном трошном стању и завређивао је једну велику обнову која се ето дешава тек сад. Тај двор је био занемарен, та књижница није била враћена неколико деценија да би се тек негде крајем осамдесетих година она нашла овде у Пакрацу и то заиста у неусловним просторијама. Вишедеценијска културна политика била је таква да Пакрац није имао оно место које му припада.
Улажете много труда у обнову Епархије. Манастири су овде поново оживели, у њима има монаха. Какво је стање у манастирима Ваше епархије?
– Манастири су у великој обнови, пре свега духовној, а онда и материјалној. Да би човек дошао у манастир он мора да зна да тај манастир постоји, а поред тога јако је битно и да је тај манастир жив, односно да у њему неко живи, и треће да је он духовно жив што значи да ту долази народ. Наша три манастира су прави пример тог духовног живота, а када је манастир духовно обновљен онда можемо очекивати и његову материјалну обнову. Заправо и материјална и културна обнова следе за духовном обновом, најбољи пример за то је манастир Ораховица који полако постаје оно што је у прошлости био, а то је духовно средиште западне Славоније. У сваком случају јако је битно да наши манастири живе, живи манастир у Јасеновцу где имамо пет сестара које су сад тамо , живи манастир Ораховица где је дошао отац Павле дугогодишњи заменик игумана манастира Острог, а обновљен је недавно и манастир Свете Ане где се налази монахиња Герасима која је иначе дуго година живела у Грчкој, одлично говори грчки језик, поје византијски и хвала Богу одлучна је да тамо остане. Ових дана је доведена и струја до манастира Пакра који није имао струју иако је некада давно имао своју струју, своју мини електрану, али сада је дошла струја и до њега и самим тим постављају се предуслови за живот у њему. Међутим, ми смо сведоци повратка таквих места као што је Пакрац тамо где припадају. Рецимо, 1990. године када смо обележавали тристоту годишњицу Сеоба, тада се у нашу општу свест вратила Сентандреја. Реално, до тада је ретко ко знао за њу, ретко ко је знао за тако важан духовни и културни центар као што је она. Међутим, од 1990. године о Сентандреји знамо много, па тако САНУ издаје Сентандрејски зборник, наше екскурзије које посећују Будимпешту иду и у Сентандреју, владика столује у Сентандреји и одједном Сентандреја се вратила у жижу, вратила се на своје место. Исто тако нешто слично може да се деси за Пакрац који се налази много ближе, како Београду и Бањалуци, тако и Загребу и Љубљани и Пакрац је као културно средиште на врло потентном месту.
Ако говоримо о материјалној обнови можете нам рећи какво је стање по питању обнове храмова у Епархији као и владичанског двора?
– Ова Епархија је и у Другом светском рату, али поготово у овом последњем била најтеже погођена и у овом тренутку имамо око педесет срушених храмова. Ми смо пред себе ставили четири приоритета, први је сам Пакрац, односно материјална и духовна обнова у самом Пакрацу као седишту епископије, затим Јасеновац као наше место по којем смо и најпознатији у свету, а доказ тога је да се за празник Новомученика овде окупљају епископи из свих помесних православних цркава, ми смо имали у Јасеновцу од Васељенског патријарха, руских митрополита, до епископа из Грчке, Чешке, Пољске итд. Трећи приоритет нам је наравно манастир Ораховица као древно духовно седиште наше Епархије и четврто је и посебно важно, родно место Патријарха Павла Кућанци где је црква била разрушена 1992. године иако је била далеко од сваког ратишта и линије фронта и она је у великој обнови, а ако Бог да ове године у новембру имаћемо велико освећење обновљеног храма. Морам рећи да смо за то имали велики прилог од самог Синода наше цркве, али и велику помоћ локалне самоуправе, односно општине Магаденовац. То су четири приоритета уз које се везују манастири Пакра и Света Ана и сва друга значајна места. Такође, потпуно је обновљен храм у Миклеушу, освештали смо храм у Млаки, једном од јасеновачких подлогора, освештали смо капелу у манастиру Ораховици која омогућује братији и гостима да служе преко зиме, освештан је обновљени храм у Новој Градишци, увелико је у току обнова великог храма у Славонском Броду који је на понос нашег народа и позивам све који могу да помогну његову обнову тога храма који је био освештан 1988, а нажалост већ 1992. године срушен, и који представља једно велико архитектонско дело које ће бити на понос свима. Поред тога у низу других места почела је обнова и надамо се ускоро новим храмовима.
„Ревизионизам историје је и неистраживање као и заташкавање злочина“
Као неко ко је стручњак за холокауст, као неко ко се бави том и сличном тематиком, како тумачите честе ревизионистичке ставове у хрватској јавности, поготово када је Јасеновац у питању?
– Прво бих истакао чињеницу да све то почива на једном скандалу који је почео 1945. године и траје до дана данашњег, а то је стравичан недостатак истраживања у том погледу. Социјалистичка Југославија је 1948. године завршила са радом земаљске и државне комисије за пописивање штете и жртава које су нанели Немци и њихови сарадници на подручју Југославије и док су у другим земљама Европе одмах после тога, чак и у источном блоку, формиране институције или је постојећим институцијама дано у задатак да проучавају Други светски рат, да дођу колико је могуће до прецизних података о броју и идентитету жртава о суштини рата и свим његовим аспектима, у Југославији је када су у питању жртве од 1948. године владала апсолутна тишина. Могло се говорити о биткама, могло се говорити о социјалистичкој револуцији и о томе заиста постоји огромна продукција, међутим када се говори о жртвама оне су биле у другом плану и треба врло пажљиво прочитати, да је тако назовем, партизанску продукцију историографије па наћи шта се у другом плану крије о жртвама. Међутим, једина институција која је основана да се научно бави овом темом је 1992. године основани Музеј жртава геноцида у Београду који је требао да буде и музеј, али се за сада развио само у истраживачку институцију која заиста изванредно ради свој посао и потпуно је поуздана и сигурна. Нажалост, када долази до полемика око страдања у Другом светском рату видимо да већи део оних који учествују у тим полемикама једноставно немају никакав научни кредибилитет нити довољног знања да полемишу. Једна последица тога је и могућност да дође до ревизије историје и ревизионистичког понашања као што имамо ревизију историје са једне стране код људи који неумерено и бесмислено увећавају број жртава у Другом светском рату, с друге стране се развио читав покрет који се труди да докаже да Јасеновца једноставно није било, односно да страдања у њему нема током Другог светског рата. Тако имамо пре неколико година фељтон под називом „Злочина у Глини није било“, али ми можемо да седнемо и причамо да ли је увећан број жртава, да ли је манипулисано сећањем, али не можемо да кажемо да злочина у Глини није било када још Степинац пише властима у НДХ упозоравајући их на злочине у овом месту. Исто тако морамо да кажемо да је злочин и то што је након Другог светског рата на темељима те цркве направљен Дом културе и то је исто тако ревизионизам на свој начин, а тај ревизионизам је био званична политика Социјалистичке Југославије и Социјалистичке Хрватске. Нажалост, морамо се запитати колику су улогу у том ревизионизму имали српски прваци из тог социјалистичког времена. Ми данас у 2019. години овде имамо покушаје ревизије историје који понекад добијају и полузванични тон у Републици Хрватској. То је јако велики и провинцијални подухват да тако кажем, али ових дана је гроф Кристоф фон Шенбрун, кардинал Беча, јасно ставио до знања шта нормалан свет о томе мисли, рекавши да је за Аустрију и аустријске бискупе скуп на Блајбургу фашистички скуп и да ту никаква ревизија историје нити помаже, нити је могућа, нити је прихватљива свакоме иоле нормалном.
Камен спотицања у српско-хрватским односима, између осталог, је и Алојзије Степинац. Има ли каквих помака по том питању у раду мешовите комисије као и усаглашених ставова?
– Само постојање те мешовите комисије је велики помак. То је велики помак у односима Римокатоличке цркве и СПЦ-а и то је један велики корак напред, ту пре свега мислим на чињеницу да се разговара о ономе што је спорно. Оно што вам могу рећи јесте да је помак настао и у нашим међусобним односима и разумевању до којих није било тешко доћи, јесте да није проблем сам Алојзије Степинац него уопште улога Римокатоличке цркве у НДХ. Било је много горих случајева у Другом светском рату од Степинца, немојте ту да се заваравамо, он је сигурно ту мање споран од многих, узмите само пример надбискупа сарајевског Ивана Шарића који је штампао у свом дијецезанском листу читаве панегирике Павелићу и који је био отворени усташа. Што ниже ако идемо када је клер у питању имамо све горих примера. Дакле, велик је корак учињен отворен разговором, шта ће Ватикан одлучити, а то је његова интерна ствар по питању светости Степинца, то је на њима, али у сваком случају и само постојање ове комисије је веома значајно.
Који су корени ревизионизма, како код нас тако и у свету?
– Никакав није изум Хрватске овај ревизионизам о којем говоримо, он је само јако ван моде. Наиме, ревизионизам се развио у западној Европи и САД-у седамдесетих и осамдесетих година прошлог века и у његовом средишту је био један институт из Сан Франциска који се дословно тако звао „Институт за ревизију историје“. Они су покушавали да докажу да холокауста није било, а холокауст је већи и познатији од злочина над Србима у Другом светском рату и они су себи ставили у задатак да докажу да тога није било. Своју највећу шансу су мислили да су добили када је британски војни историчар Дејвид Ирвинг тужио Дебору Липштат, америчку Јеврејку, која је иначе написала књигу о ревизионизму и порицању холокауста, у којој се врло озбиљно дотиче и првог хрватског председника Фрање Туђмана, и она је ту врло благо прозвала Дејвида Ирвинга за порицање холокауста. Он је њу тужио британском суду и 2000. године у Лондону је одржан тај процес. Дебора Липштат је мобилисала врх науке у том погледу и огроман тим историчара је прошао кроз комплетне радове Дејвида Ирвинга и одговорио на њих, припремио одбрану Липштатовој. Између осталог, тада су Београд и Србија имали доста велику улогу у том процесу зато што је Београд био доказ кориштења гаса, а једна од теза ревизиониста је била да није било гасних комора и управо су гасне коморе у Београду током пролећа 1942. године биле доказ како ће оне функционисати и на другим местима. Друга ствар коју су ревизионисти покушали да докажу јесте да злочине који су почињени да их је заправо чинила једна мала група фанатика, окупљена око СС-а и Гестапоа. Пресуда је била у корист Деборе Липштат, а Дејвид Ирвинг је пропао и банкротирао и то је био преломни моменат, а након неколико година тај Институт за ревизију историје је објавио да су они пропали у свом покушају на негирају холокауст и у потпуности су променили свој начин рада и од тада се против државе Израел боре политички.
