Читав овај живот је припрема за вечност. Од момента зачећа почиње то чудесно путовање за свакога од нас. Приведени из небића у биће кроз љубав родитеља и оживотворени духом Божијим у утроби своје мајке као мало биће започињемо да уздишемо за вечношћу.
Вечност је једна огромна тајна за сваког од нас, тајна од које често бежимо не желећи ни да се спомиње у нашем присуству. Толико смо везани за овај свет да свака помисао да можемо да одемо у вечност сваког трена буди у нама стање безнађа и очаја. Стога најрадије о њој нити мислимо а камоли причамо.
Ипак колико год јој не придавали значаја, Вечност стоји испред нас куцајући на двери наше садашњости да је не заборављамо.
“Ту сам зар ме не видите и не чујете?“ – збори нам Вечност, а ми приглуви и духовно слепи окрећемо лице да је не видимо и стављамо руке на уши да је не чујемо.
“О Вечности што си тако зла да нас непрестано пратиш, зар не видиш да нам је добро бити овде!“- оковано земљаским страстима људско срце ропће надајући се да ће да протера Вечност из своје земљане садашњости.
Упорно људски ум кроз науку тражи магични напитак који ће продужити овај земљски живот кроз бескрајно уживање у земаљским чарима, али узалуд се труди јер Вечност не може да зароби у својим лабараторијама. Напротив она их и даље стрпљиво чека.
Радовати се Вечности било је једно тешко и претешко дело за човека окованог уздама времена. И заиста је било тако док Вечност није дошла у време да узведе човека из јасли времена на трон Вечности. Вечни Бог постаде човек у времену да би човека узвео у Вечност. Син Божији не престајући бити заједно са Оцем и Духом Светим у Вечности спустио се у време поставши човек, Богочовек Исус Христос.
Од момента Оваплоћења Сина Божијег Вечност је постала наша најдража садашњост. Кроз сећање на Вечност ми се непрестано радујемо Духом Светим који од Оца исходи почивајући на Сину који нас усиновљује у Цркви Православној која нас уводи у Тајну Вечности кроз Свете Тајне Цркве.
Вечности слатка и преслатка, сва си испуњена силама Духа Светог којим се надахнише хорови Светитеља, Мученика, Праведника, Преподобних који кроз свој живот у времену непрестано беседоваху о Теби. Својим сузама, подвизима и крвљу гласније и слаткоречитије беседоваху од свих древних философа и савремених психолога о теби Вечности слатка. И зато што им чежња беше да буду непрестано са Тобом, Вечности слатка, овај временски живот беше им сладак без обзира колико горчине су свакодневно сусретали.
Браћо и сестро, вечни моји сапутници, чујете ли глас Вечности како куца на дверима наших душа и како хоће да уђе у клијет нашег срца, у најдубље ткиво нашег бића да би нас овде још у времену испунила своје Вечне Светотројичне радости једнога истинитог Бога. Не будимо немарни, већ отворимо катанце нашег срца да уђе Вечност у наше време да би и ово време било Њоме освећено и силама Божијим преображено.
