Доносимо разговор са протопрезвитером-ставрофором проф. др Зораном Крстићем, који је објављен 2010. лета Господњег у мајско/јунском броју "Православног мисионара". Са уваженим порфесором разговарала је теолог Милана Ивковић.
Шта можете да нам кажете о процесима који се одвијају у савременом друштву, а који су описани појмом секуларизације? Како су ти процеси утицали на то да се Црква смести на периферију живота?
-Феномен секуларизације до сада није био битна тема православне теологије у Срба. Њему се приступало површно, као нечему што је неупитно, само по себи јасно и – са становишта хришћанства – у потпуности негативно. Међутим, овај проблем је толико сложен да површно бављење њиме само усложњава проблематику. На самом почетку важно је раздвојити појам секуларизације од појма атеизма. Ови појмови ни у ком случају нису идентични иако понекад изгледа да теолози ова два појма употребљавају као синониме. Као веома сложен процес, секуларизација није свуда довела до истих последица, што најбоље можемо уочити у разликама између западних и источних европских друштава. Иако је процес секуларизације подједнако захватио и једна и друга, на истоку је водио у агресивни атеизам, али на западу не.
Секуларизација је једна од основних тема изучавања и објекат истраживања како социологије религије, тако и социологије генерално, али и савремене теологије. Настанак и еволуцију модерног друштва је немогуће проучавати уколико се не узме у обзир феномен секуларизације. Прва карактеристика савременог света јесте свест о секуларности света (Д. Ђорђевић). Секуларизацију бисмо, генерално, могли да одредимо као процес еманципације друштва од црквеног туторства и ограничење утицаја који је имала религија на друштвеном, политичком и цивилизацијском плану (Ј. Петру), или процес у коме верске институције губе свој друштвени значај (Wilson), или Бергеров (Berger) закључак да је секуларизација процес у којем се области друштва и културе ослобађају доминације верских институција и симбола.
Овако широко одређење омогућава нам да размотримо како и зашто је до тога дошло. Теоретичари наводе три основне чињенице средњовековне европске историје које су омогућиле настанак и даљи развој процеса секуларизације:
1. Владавина Римокатоличке цркве, њен ауторитет и стремљење ка контроли људских живота и развоја европских друштава.
Први ударци неприкосновеном ауторитету Римокатоличке цркве дошли су из теолошке сфере. Протестанти су заступали идеју да спасење не зависи од цркве као институције, већ од самог Бога, поткопавајући тако, превласт Рима. Све што је Римокатоличка црква својим моћним административним апаратом урадила борећи се против нових идеја савременог друштва које су угрожавале њен статус у друштву – почев од контрареформацијског Тридентинског концила половином 16. века, преко нових догмата Првог ватиканског концила, па до антимодернистичких заклетви с почетка 20. века – није уродило плодом. Исто је тако и стварање протестанских верских заједница у Европи и, de facto, разбијање европског хришћанског јединства ограничило друштвену моћ Римокатоличке цркве. Али су разорни верски ратови током 16. и у првој половини 17. века били суштински разлог настајања једне нове културе. Основна карактеристика нове културе која се односи на религију је верска толеранција, и став да вера појединца не може зависити од вере властодржаца.
2. Употреба или злоупотреба религије од стране политичких чинилаца и њено повезивање са апсолутизмом.
У традиционалним средњовековним друштвима религија је давала легитимитет политичким одлукама, које су у то време изражаване апсолутистичком влашћу краљева и локалних феудалаца. Ова веза између политике и хришћанства се у периоду настајања модерности озбиљно доводи у питање, и то опет у периоду верских ратова. Раздељене и ратоборне стране у сукобу нису више довољно јака снага легитимитета политичких одлука. Он се доживљава као резултат договора оних на које се односи, а то нису само грађани, већ и властодршци, који су, такође, у обавези да се повинују закону. Крајња последица је раздвајање политике и религије и секуларизација саме политике. Догодила се демитологизација политике, што значи да користити политичке идеологије религиозног карактера које би давале легитимитет политичким одлукама више није допуштено и политички исплативо. То се сматра анахроним. Религија, тако, престаје да буде ствар државе и потискује се у ствар приватног.
3. Постојање искључиво јавне сфере у средњовековној Европи.
Око појма приватности вере постоје не мали споразуми. Често се трди да је комунистичка идеологија веру потиснула у сферу приватног, а да је после пада комунизма поново дошло време да се вера врати у сферу јавног. У овој тврдњи остаје нејасно да ли се приватно поистовећује са тајним и да ли се прави разлика између појмова јавно и државно. Формирање приватне сфере је једна од кључних карактеристика и новина модерности. Традиционална друштва негирају приватност појединца, што се и данас понегде може видети у малим, затвореним срединама, у којима снажна друштвена контрола још увек доминира над приватношћу појединаца. А сфера приватности значи област слободе појединаца, а не област тајности. То у случају религије значи да је вера искључиво ствар личне одлуке појединца, а да је њено практиковање свакако јавно, сем у случају кад је религија прогоњена, као, на пример, у периоду комунизма. Појмови који се искључују нису приватност и јавност, већ приватно и државно. Залагање за повратак религије у сферу јавног је само по себи апсурд јер она већ јесте тамо. Али ако се мисли на повратак религије у сферу државног, онда је то покушај оживљавања анахроних политичких идеологија (попут теократије) које су током 19. и 20. века на Истоку само доводиле до директне потчињености Цркве држави. Ова недоумица је актуелна и у посткомунистичким друштвима, у којима још није довољно ојачао друштвени сектор, који је par excellence простор слободне активности појединаца и група. Када нема друштвене сфере, онда остају само индивидуа и држава, а религија у модерности није ни индивидуална ни државна ствар, већ слободно и јавно изражена воља конкретних личности да припадају такође конкретним верским заједницама, које су део друштва.
Да ли мислите да можемо да говоримо и о позитивним странама процеса секуларизације? Ако можемо, које су? Шта се подразумева под феноменом екскултурације, који је настао из овог процеса?
-Сложен, вишедимензионалан и дуготрајан процес трансформације традиционалних друштава у модерна – при чему је секуларизација битан елемент ове трансформације – захтева изнијансиране ставове у приступу. Уколико ове значајне промене које се односе на место и улогу религије посматрамо искључиво као негативан процес, у опасности смо да будемо окарактерисани као социјални песимисти. Тврдња једног таквог песимисте је следећа: религиозност данашњих људи је неупоредиво мања од религиозности људи у прошлости. Посматрано са овог становишта, секуларизација је исто што и атеизација, о чему смо већ говорили. Недовољно познавање функционисања и узрока настанка савременог друштва код верујућих људи може изазвати страх и жељу за бегством у религиозну сигурност неких прошлих времена. Историја се, тако, тумачи као деградацијски процес и – за разлику од социјалног дарвинизма, који сâм проток времена тумачи као прогрес – у овом случају имамо супротно виђење: социјални песимизам који се односи на религиозност људи. Многобројна спроведена истраживања, међутим, уопште не могу да потврде тезу о мањој религиозности савременог човека или, можда прецизније, о већој религиозности људи у прошлости. Златно доба религије је, по мишљењу тих теоретичара, илузија. Када говоримо о средњовековном хришћанству, највећи проценат података којима располажемо односи се на друштвену елиту, тако да би се тај период могао назвати златним добом религиозности друштвене елите, али је сасвим отворено питање каква је била религиозност осталих слојева друштва.
Ако, дакле, закључимо да је жал за прошлим временом неутемељен, а свакако и нереалан, онда нам остаје да трезвено и изнијансирано сагледамо и оценимо све елементе процеса секуларизације, које можемо посматрати у три равни:
1. процес секуларизације у ужем смислу,
2. секуларизам као идеологија и
3. секуларизација црквеног живота.
Под процесом секуларизације у ужем смислу подразумевам све оне крупне догађаје који су омогућили стварање савременог посветовњаченог друштва, а за које део одговорности сносе обе западне хришћанске конфесије – својим верским сукобима. Савремено друштво није настало као последица идеолошких избора, већ из потребе да се обезбеди миран живот грађана различитих, а притом зараћених, хришћанских конфесија. И данас постоје људи који сматрају да верске разлике дестабилизују једно друштво, а ако сами чланови цркава и верских заједница то потврђују својом нетолеранцијом, онда се и данас, као и у прошлости, широм отварају врата даљим секуларизацијским процесима.
Друга последица верских ратова, коју смо означили као демитологизацију политике и премештање религије из државне у приватну сферу, такође тражи вредновање, за које се морамо присетити Јеванђеља. Када ђаво по трећи пут куша Христа, одводи га на гору и показује му сва царства овога света и њихову славу говорећи: Све ово даћу теби ако паднеш и поклониш ми се. Тада му Исус рече: Иди од мене, Сатано, јер је написано, Господу Богу своме клањај се и њему једином служи! (Мт. 4. 9-10). Сâм Христос овде, као и на другим местима у јеванђељима, одриче сваку жељу за влашћу и моћи у друштву. На један парадоксалан начин процес секуларизације друштва – одузимајући од Цркве једну по једну друштвену област – поново је доводи до њене основне улоге, а то је да речима и делима сведочи у историји Царство Небеско. Остале области овога света овоме свету и припадају.
Посебно претерана љубав православних према држави може да доведе до питања да ли је нама Христос довољан, или је за прихватање Истине потребан и државни ауторитет. Са друге стране, можемо се запитати, зашто би Црква требала да даје легитимитет било којој државној власти. Демитологизација политике значи истовремено и ослобођење Бога од свих могућих политичких и осталих злоупотреба, које самог Бога означавају као извор, узрок и оправдање неправди, које су постојале и које ће постојати у сваком друштву. Римокатоличка црква је дуго била спремна да жртвује и саму поруку Јеванђеља да би задржала свој друштвени status quo.
Друго присећање на Јеванђеље се односи на веру као слободно изражен личноси чин. Христос позива да га следе они који то хоће. Ништа повезано са вером се не може засновати на неслободи.
Верска неутралност државе (ма ког степена она била) подстиче Цркву да се окрене својим члановима. Они су њена снага, и само живљење по Истини чланова Цркве доказује Њену вредност. Овако посматрајући, имамо право и могућност да поједине последице процеса секуларизације вреднујемо позитивно – Црква се враћа самој себи и својој основној мисији, односно сâм процес секуларизације не угрожава бит Цркве, али свакако мења њено место и улогу у друштву.
За разлику од процеса секуларизације, секуларизам као идеологију не можемо позитивно вредновати, али у садашњем постмодерном, плуралистичком друштву секуларузам је само једна од многих космотеорија које се такмиче на позорници духовног тржишта.
И од секуларизације и од секуларизма за Цркву је много погубнија секуларизација самог црквеног живота. Она представља чин неповерења према Светом Духу и став да се поједини аспекти и области црквеног живота могу засновати искључиво на људској мудрости и знању, а не на даровима Светога Духа, тј. синергији Бога и човека.
Говорећи о друштвеној одговорности хришћана, поставља се питање у каквој се вези налазе са једне стране богословље, а са дуге стране друштвени ангажман, с обзиром на то да се примећује тенденција савременог богословља ка нечему што се назива „литургијски изолационизам.“
-У својој Социјалној концепцији Руска православна црква наглашава општехришћански став о недопустивости манихејског гнушања над животом света који нас окружује јер су свет, друштво и држава предмет љубави Божије. Ово истовремено значи и одговорност за тај исти свет и друштво. Црква постоји зарад света, а не зарад себе саме. Она треба да буде окренута свету, а не самој себи. У том смислу сваки изолационизам, па и литургијски, значи бављење самим собом. У свету и животу постоје реалне животне ситуације које Литургијом треба да буду обасјане и преображене светлошћу Царства Небеског. Онда је то актуелно и друштвено ангажовано.
Да ли можемо да говоримо о двострукој одговорности хришћана: пред друштвом и пред Богом – позивајући се на речи из светог Писма „подајте, дакле, ћесарево ћесару, и Божије Богу (Мт. 22, 21), или је то ипак једна те иста одговорност?“
-Реч је о једној и истој одговорности, а то је – ни мање ни више – него да буду со земљи. Хришћанима је поверено и од Бога задато да сведоче свету аутентичност живота. У томе се састоји највећа одговорност хришћана јер ако со обљутави, чиме ће се свет и друштво осолити. Љубав коју имамо међу собом најбоље сведочи или не сведочи о поменутој аутентичности.
Како и колико однос Цркве и државе утичу на свест, мисију и позвање, самим тим, и одговорност хришћана?
-Последице процеса секуларизације, о коме смо говорили, јесте и та да су у савременим друштвима односи Цркве и државе регулисани на другачији начин од оних у предмодерним друштвима, тј. у константиновском моделу односа Цркве и државе. Данас је тај однос заснован на закону – код нас на Уставу и Закону о црквама и верским заједницама – и не зависи од вере, воље или атеизма појединаца или политичких партија. Ти закони Цркви гарантују слободу деловања и заштиту од било каквих тоталитарних политичких идеологија, а све даље зависи – и све ће више зависити – од самих хришћана и од квалитета њихове вере.
Извор: Православни мисионар
