Репортер „Новости“ на успону ка Атону, са поклоницима током Преображења, највећег празника Свете Горе. Врх Атосa је циљ поклоника из целог православног света на дан „када се преображавају вода и гора“
ЗВЕЗДЕ се ковитлају као безбројни ројеви свитаца када их посматрате у ноћи уочи Преображења, 19 августа, са Атона, врха Свете Горе Атонске, док се под ногама таласа светломодро море облака које гони ледени ветар. Тамно плаветнило ноћи пред зору потискује пурпурна плима која надире са источног хоризонта. Из ње се рађа ватрена кугла Сунца која расте и чији сјај постаје све снажнији. Све док снага блиставе беле светлости не постане неподношљива за људске очи, њу пожудно упијају поклоници на врху Атоса, стојећи испред црквице посвећене Преображењу.
Управо тако се у Библији описује опчињеност апостола који су посматрали Христа на гори Тавор, када им се први пут указао у свом божанском облику, као чисто светло.
Зато је за православце Атос „други Тавор“, на чијем врху се може у дане празника доживети непосредан додир са Богом. Ни после целоноћног бдења поклоници не дају да их савлада исцрпљеност и не падају у сан у врећама за спавање које су расули као чауре лептирова по вртоглаво високом стењу.
Јер, мистика не нестаје ни када јутро одмакне и Сунце се подигне високо. Тада сенка Атона на пучини Егејског мора оцртава савршен троугао, баш онакав каквим се у хришћанској симболици приказује Бог и његово „Око недремано“.
Није потребно да будете религиозни мистик да бисте осетили дубоко и исконско узбуђење пред овим призорима и разумели зашто људи дуже од 1.000 година преваљују тешку стазу којом са нулте тачке на нивоу мора стижу до 2.033 метра високог врха Свете Горе, да би уживали у призорима непрестаних и брзих преображаја природе око себе.
Они долазе различитим путевима до почетка коначног успона на мермерну пирамиду Атона, јер сваки део најисточнијег „прста“ полуострва Халкидики има своју симболику и споменике.
Репортер „Новости“ се, истражујући ходочасничке путеве, упутио мало познатом стазом између пећина испосница у којима су тиховали светитељи Атанасије Велики, утемељивач првог светогорског манастира Велике Лавре и Нил Мироточиви, из чијих су моштију, по овдашњој легенди, текли слапови мира од кога је мирисало и море.
Овај уски пут којим пролазе готово искључиво усамљени монаси Светогорске пустиње пружа се дуж око километар дугог одрона који је настао после катастрофалног земљотреса у ком се цео бок планине на западној обали полустрва изломио у огромне громаде. Оне су се котрљале ка мору и у једном тренутку стале, али њихова равнотежа уопште не делује убедљиво. Утолико је невероватније када се крочи на стазу коју су у камену одрона угазила само стопала генерација монаха и копита ретких мула који овуда прођу. Када око пролазника уочи како из камена вире шипке дебеле арматуре, чији нагиб показује да се камење ипак помера, једина мисао која ходочаснику пада на памет јесте: „Помози Боже“.
Монах Игнатијус из усамљене келије Светог Нила прелази овај пут готово свакодневно, савршено сталожено, и са осмехом објашњава да Бог баш на оваквим местима показује колико брине о људима. Није забележено да је ико страдао на овој језивој стази.
Она се завршава не ветровитим превоју Чаири, испод врха обраслог густим растињем, у ком живи један од „невидљивих“ монаха који су се потпуно одвојили од света. Он се не може видети како пролази овуда у доба празника, када бескрајна колона налик мравима који се пењу у мравињак, хрли безбедном пешачком магистралом дуж обода шуме ка врху Атон. На њој се може чути невероватна мешавина језика целе православне васељене: грчког, српског, руског, украјинског, грузијског, румунског, молдавског… Али није реткост чути ни енглески, немачки, италијански… Преображенски успон на Атос је постао од православног ходочашћа велики живи споменик људске цивилизације.
ОТКРИВАЊЕ ГРАНИЦЕ
Поклоници свих генерација, од десетогодишњака до седамдесетогодишњака, улажу уочи Преображења последње атоме снаге да се по августовској врућини попну до црквице на планинском врху и проведу ноћ, на температури блиској нули, у молитви до свитања.
– Људи овде траже своје границе да би их превазишли. То је тајна Атоса – кратко је прокоментарисао монах у гојзерицама из колоне која је вијугала дуж стрме стазе по оштром камењу.
