У среду 23. октобра 2019. год. на дан Светих мученика Евлампија и Евамплије, навршава се 43. године, од упокојења блажене успомене првог Епископа шумадијског Г. Валеријана. Његово Преосвештенство Eпископ шумадијски Господин Јован служио је заупокојену Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Успења Пресвете Богородице у Крагујевцу уз саслужење више свештеника и ђакона. После Заамвоне молитве одслужен је парастос Епископу Валеријану.
У беседи над гробом блаженопочившег Епископа Валеријана, Епископ шумадијски Господин Јован је рекао: “Драги оци, браћо и сестре, помолили смо се данас Богу и одслужили Божанствену Литургију, за наше спасење, али и за спасење душе и тела Владике Валеријана. Кажем, душе и тела, јер по учењу наше Цркве, треба да се спасе све оно што је Господ саздао, а Господ је саздао и душу и тело. Зато треба да буде спасено и тело, а не само душа... Ми смо данас, у прочитаном апостолу, чули, како апостол Павле каже хришћанима: Ако се ова наша кућа земаљска разори имамо ону другу, вечну, на небесима. Свакако, да овде апостол Павле, мисли на кућу нашег тела, које се распада, враћа се у земљу, јер је од земље саздано. То што је саздано од земље, то ће опет из земље бити узето о свеопштем дану Васкрсења, када ће сви да васкрсну, када ће се сјединити и душа и тело, само што ће тело бити преображено.
Владика Валеријан је безмало 30 година, био пастир Цркве Божије овде у Шумадији, био пастир словесноме стаду, словесним овцама. Шта је дужност пастира? Дужност пастира је да чува стадо, да га вукови не растргну, да га вукови не распуде. А шта је дужност стада? Дужност стада јесте да слуша пастира. Ко слуша пастира, то значи да је он у Цркви. Може тај пастир бити грешан, јер је човек, али он је пастир, он је епископ, он возглављује Цркву Божију, и зато, сваки онај, који мисли да тражи спасење ван епископа, као иконе Божије овде на земљи, неће бити спасен. То значи, да свако ко мудрује на свој начин, а не мудрује “умом Христовим” и умом свога пастира. Истина, и пастир треба да буде пример, али пастир зове све своје овце да иду за њим, то нам каже јеванђеље, али не приморава никога.
Ако хоће они иду за пастиром, ако неће за својим пастиром, ићи ће за пастиром оног другог, који разара јединство Цркве, и разара јединство Духа Светога. Такође, чули смо у данашњем јеванђељу, да се каже: Све оно што ми је Господ дао, дао ми је да ништа не изгубим, него, да васкрснем у Последњи дан. Ниједна овца словесна није изгубљена, којима је Владика Валеријан био епископ, а она овца није изгубљена, зато што је она кроз епископа гледала Цркву, јер епископ возглављује Цркву и гледала је у епископу Господа Христа, као икону Христову. Сигурно, да у животу није лако ни пастирима, а није лако ни словесноме стаду, али, стадо ако је одано пастиру, оно ће увек, када осети да га нешто напада, доћи и тражити, да буде закриљено својим пастиром. Данас смо се помолили Богу, и треба да се увек молимо Богу, и да знамо да је крст епископа тежак.
На његовом крсту, на његовим плећима (на епископовом крсту и плећима), је његова Црква коју му је Бог поверио. Сигурно, да мора и тај епископ да “клеца” у ношењу крста, али епископ зна, као и сваки пастир, да треба да иде ка циљу. Ако и “клеца” у ношењу свог крста, да се не одрекне Крста и Цркве, него да буде у Цркви и са Црквом. Зато сваки крштени хришћанин, не само епископ или свештеник, иако и греши, док је у заједници са Црквом, има наду на спасење. Ми се данас молимо, да молитве Владике Валеријана, да нас оне чувају, а Владика Валеријан је добро знао, у каквом је времену живео.
У том претешком времену за Цркву, заиста је рат ратовао против “нечастивих”, против свих оних који су били против Бога и против Цркве. Зато је свакако чуо речи:” Свакоме ономе ко служи Господу, добри и верни слуго над малим си ми био веран, над многима ћу те поставити”. Нека Господ упокоји душу нашег Владике Валеријана, и нека се он моли за нас, заједно са његовим наследником Владиком Савом, јер, ни једном, ни другом, није било лако носити крст, али су га до краја изнели.
Верујем, да и овде међу Вама има оних, који су свашта говорили и о владики Сави и Валеријану, као што говоре и о мени. Многи су говорили да ће Владика Сава издати Цркву у Шумадији, да ће је одвести папи. Али и један и други Владика су умрли блаженим уснућем, у епископском звању, у Цркви. Владика Сава није одвео своје стадо ван Цркве, него га је сабирао. Нека њиховим молитвама и нас Господ помогне да се одржимо у Цркви, у заједници Божијој”.
Из животописа блаженопочившег Епископа Валеријана (у свету Василија Стефановића) издвајамо да се родио у Великој Лешници у Подрињу у скромној трговачкој породици од оца Милорада и мајке Катарине 15/28. јуна 1908. године. Основну школу завршио је у свом родном месту, шест разреда гимназије у Шапцу 1925, Богословију "Свети Сава" у Сремским Карловцима 1931, а Богословски факултет у Београду 1935. године. Као студент теологије био је стипендиста Епископа банатског др Георгија (Летића). За време свога школовања био је одличан ученик и студент. За суплента Друге мушке гимназије у Београду постављен је 26. децембра 1936. Професорски испит положио је у фебруару 1939. и у том својству остао је све до избора за епископа.
Извор: Епархија шумадијска
