Протојереј ставрофор Велибор Џомић, координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске каже да није добро што је од усвајања мишљења Венецијанске комисије о Предлогу закона о слободи вјероисповијести или увјерења, прошло три мјесеца а нови дијалог није покренут.
Џомић у интервјуу за Дневне новине истиче да није страшно што се о том предложеном општем правном акту не говори тако интензивно у посљедње вријеме, јер је доста тога речено у стручној и широј јавности од његовог утврђивања 16. маја до обзнањивања мишљења Венецијанске комисије 24. јуна.
“По мом мишљењу, није добро то што је од усвајања мишљења Венецијанске комисије прошло три мјесеца, а инклузивни дијалог о Предлогу закона, како је изричито написано у том мишљењу, није покренут од ресорног Министарства за људска и мањинска права у Влади Црне Горе. Ми још увијек не знамо да ли уопште постоји Радна група која се бави тим питањем и ко су њени чланови. Не само да немам ништа против појединачних разговора представника Владе са представницима цркве и вјерских заједница него сматрам да су потребни, добри и корисни. Али, знам како се у Црној Гори припрема закон. Погледајте само расправе око Радне групе за изборно законодавство и упоредите са Предлогом закона о слободи вјероисповијести. У вези овог закона никада није отворена дискусија о Радној групи, иако смо то више пута тражили”, каже Џомић.
Очекујете ли да се Предлог закона ускоро нађе у Скупштини?
ЏОМИЋ: Све је могуће и то је питање за доносиоце одлука у Влади, али мислим да је имплементација препорука из мишљења Венецијанске комисије веома сложен правнички посао. За тај посао треба стручности, времена и стрпљења. Треба све сагледати стручно и објективно. Наше примједбе на Предлог закона су врло аргументоване, а ни оним на Нацрт закона од 2015. године није посвећена ни минимална пажња у Министарству. Давно је речено: три пута мјери, а једном сијеци!
Да ли је Митрополија имала контакт са Владом Црне Горе поводом Предлога закона?
ЏОМИЋ: У оном смислу који је уређен правним прописима у Црној Гори није. Појединачни разговори не представљају институционални дијалог и партиципацију заинтересованих страна у процесу припреме закона. Такође, ни округли столови Министарства за људска и мањинска права о свему и свачему немају никакве везе са припремом закона. Ових дана је био сусрет митрополита Амфилохија и премијера Душка Марковића и добро је што је тај састанак одржан. Подсјећам да је Влада у саопштењу, послије састанка премијера и митрополита 24. септембра, навела да је потпредсједник Пажин на челу Владиног Стручног тима.
Увјерио сам се да је потпредсједник Пажин врло добар правник и немам ништа против тога да он буде на челу Радне групе, па ме због тога чуди толико кршење процедуре. Јавност, а ни ми као субјекти слободе вјероисповијести, не знамо ни ко је у том Стручном тиму а ни када је и којом одлуком формиран. Уосталом, законодавна процедура искључиво познаје Радну групу, а не Стручни тим. Виђели сте да су представници ЛГБТ невладиних организација итекако партиципирали у припреми Предлога закона о истополним заједницама у Црној Гори. Нама се то право, које нам припада када је у питању Закон о слободи вјероисповијести, онемогућава без икаквог разлога. Не разумијем зашто постоји толика нетранспарентност и зашто се толико пута крши процедура која је у праву веома важна. Добри закони се не могу припремати једнострано.
Како гледате на предлог предсједника Црне Горе Мила Ђукановића да у Црној Гори буде једна црква?
ЏОМИЋ: У Црној Гори постоји једна Православна црква која је оличена у Митрополији Црногорско-приморској и осталим православним епархијама које у Црној Гори имају историјску канонску јурисдикцију. То што нека организација сама себе сматра за цркву или је као новоформирана вјерска заједница стекла грађанскоправни субјективитет у МУПу никако не значи да може да се уједињује са црквом. Треба имати у виду да су цркве већ скоро 2000 година првенствено помјесне и да не зависе од државних граница. Легитимно је изношење идеја и предлога, али секуларној држави и њеним органима не припада надлежност да уређују унутрашње односе у цркви и вјерским заједницама. Видите и сами да је данас готово немогуће ујединити власт и опозицију чак и у тзв. техничкој влади, а и једни и други имају изборни легитимитет. А замислите тек колико је немогуће уједињати цркву и групу људи из једне новоформиране организације која нема никакав канонски и црквени легитимитет.
Да ли би Митрополија прихватила неког свештеника из ЦПЦ?
ЏОМИЋ: У тој новоформираној организацији нема ниједног православног свештеника већ постоје лица која сама себе, без икаквог канонског легитимитета, сматрају за свештена лица. Ниједан од њих нигђе у православном свијету није признат као свештеник или епископ. Можда ћете се изненадити мојим одговором, али таква лица могу да буду прихваћена искључиво након искреног покајања и то само као вјерници. Најбољи примјер им је дао један бивши свештеник из Смедерева, који је својевремено рашчињен и приступио је негђе око 2000. године тој новоформираној организацији, али је након покајања примљен у цркву као вјерник. Покајање није казна за хришћанина ако је хришћанин. Напротив!
Догађања у Украјини и Македонији су неупоредива са Црном Гором
Какав би био одговор СПЦ када би се у Црној Гори догодило оно што се догодило недавно у Украјини, односно да ЦПЦ добије признање од Цариградске патријаршије?
ЏОМИЋ: Такав сценарио је тешко замислив и изводљив из много разлога. Треба имати у виду да ситуација у Украјини и у Црној Гори уопште нема додирних тачака у црквеном смислу. Затим, ситуација у Црној Гори и данашњој Сјеверној Македонији такође нема додирних тачака. То је јасно и са историјске стране, али и са данашње црквене стране. Уосталом, васељенски патријарх је на то питање ставио тачку својим писмом предсједнику Милу Ђукановићу.
