Тако да се свијетли свијетлост ваша пред људима, да виде људи ваша добра дјела и прославе Оца вашега Који је на небесима… (Мт 5, 16)
Уколико би ове Христове ријечи сагледали из савремене перспективе, једна од форми и аспеката кроз које би могли да их тумачимо, била би везана за употребу друштвених мрежа у сврхе мисионарске дјелатности ширења хришћанства, односно аудиовизуелног преношења и свједочења јеванђелских начела. Пошто претходна констатација има помало необичан призвук, на самом почетку је неопходно разјаснити суштину, како евентуално не би дошло до погрешног разумијевања.
Наиме, у свијету у коме ми живимо, интернет је изузетно моћно средство и данас је у великој мјери утицао на феномен планете Земље као „глобалног села“. У преводу, интернет ера, омогућила је онима који је користе, да им једним кликом све постане доступно. Готово да не постоји област из друштвене сфере која је недоступна, осим наравно строго повјерљивих државних тајни, које немају своје онлајн верзије, или које Сноуден није пустио у етер. Све друго што се тиче историје, културе, умјетности (иако је ово под знаком питања, јер никада реплика неког умјетничко ремек дјело не изгледа као уживо) природе, спорта ( и овдје је осјећај субјективан, јер није исто сједити пред екраном и на Олд Трафорду али је јасна суштина) данас нам је ако не уживо онда путем мас медија и интернета доступно. Тако је у догледној мјери и са религијом, односно што нас у конкретном случају занима, Црквом у којој се вјероисповиједа православно хришћанство.
Онима који су заинтересовани, доступни су текстови и тумачења Библије, светоотачка литература, литургијски текстови, духовни разговори и поуке, теолошки сајтови са изузетно широким дијапазоном тема са којима се Црква данас и кроз историју сусреће (теологија.нет свједочи у прилог томе). А ту су свакако видео записи и преноси литургија и осталих богослужења широм свијета, велелепне слике храмова и богомоља од којих дах застаје, а које још увијек многи од нас нису имали прилике уживо да виде. И све то заиста, онима који су у вјери, помаже да се у истој учврсте, онима који се преламају, да пронађу одговоре које траже, али је тај медијски простор омогућио и онима који нису у вјери и не подржавају исту (што је потпуно легитимно право сваког човјека, јер вјера је ствар слободе како Христос каже „ко хоће, нека иде за мном“) да користе сваку расположиву прилику испалити путем тастатуре и монитора неколико отровних стрелица на рачун Цркве и оних који Цркву чине, било клирика или лаика.
Па ипак, треба нагласити да не мањка савремених апологета хришћанства који управо кроз друштвене мреже, на најбољи могући начин свједоче на почетку написане ријечи. И ту долазимо до разлога због кога сам и одлучио овој теми посветити неколико редака. Прије извјесног времена сам учестововао у једној дискусији и расправи о томе, да ли радио-телевизијским путем треба преносити Свету литургију и да ли на тај начин она губи свој смисао, јер онај ко жели заиста да је осјети, мора неминовно да дође и учествује лично на њој.
Да, то нико не спори, али уколико неко заиста не може, ма из кога разлога да присуствује физички, зашто му ускратити могућност коју је савремено доба изњедрило, да медијским путем осјети макар дјелић благодатне радости која се догађа на литургији. Велика већина од нас није имала прилике да оде у Москву или Санкт Петербург и присуствује божићним литургијама у Руској Цркви на којима началствује Његова Светост патријарх московски и цијеле Русије, господин Кирил, па ипак, мало је ко остао равнодушан на призоре које смо имали прилике да видимо у директном преносу, а који заиста (макар мене) остављају без даха.
Друга ствар, која је још битнија, то је да се људи онлајн путем не могу причешћивати и то је оно што је суштинско, причешће као централни моменат литургије, доступно је онима који су са за њега спремили постом, молитвом и исповјешћу и који лично чине конкретну заједницу у парохијској Цркви којој по мјесту пребивалишта припадају или било којој другој Цркви, коју својим присуством у празничне дане испуне, саучествујући макар са „Амин“ у молитвеном слављу. Овај аспекат је битан такође и за разумијевање односа пароха са својим парохијанима, односно црквеног живота и свега што се на тај живот односи, а који треба да буде у склопу парохијске заједнице којој одређени вјерник припада.
Други дио расправе односио се на мисионарство путем друштвених мрежа. Може ли се на овај начин посвједочити аутентичан црквени живот, дјела у складу са заповијестима Господњим и начела јеванђелска о међусобној љубави, праштању и миру на које смо сви призвани?
Ствар је у томе што се путем интернета и друштвених мрежа за које смо рекли да су језик савременог доба, свакодневно сервира деструктивно стање свијета у коме живимо. Алтернатива свакако да постоји (умјесто тјунова и тјубера послушати Рахмањихова) али људи омеђени јармом тјескобе свакодневице, често пута бјеже ван сопствене реалности у свијет у коме гласи правило: „добро је мени, како је онима тамо…“
Милионски аудоторијуми покрај малих екрана константно су бомбардовани ратовима диљем свијета, етничкој и расној нетрпељивости, нуклеарним звецкањем Истока и Запада, ширењем лажне и лицемјерне демократије од стране оних који исту непрестано нарушавају, и што је најпогубније, нарушена су основна људска права и традиционале породичне вриједности и односи, на начин да су угрожени и пољуљани најчвршћи темељи на којима једно друштво треба да стоји. Конкретно код Срба се то односи на војску, породицу, судство, школство, здравство, омладину, али и на Цркву, другим речима на цјелокупан систем који је у својој основи постао аутодеструктиван, а проблем коме се не назире крај је све већи одлив цјелокупних породица са друге стране Уне, Саве и Дунава у потрази за бољим животом.
Црква генерално не може (бар не може сама) да понуди рјешење за многобројна социјална питања и препреке, нити може да ријеши ни економску нестабилност, правну неједнакост, политички непотизам, образовне пропусте, а често ни многобројне проблеме са којима се соучава у сопственом дворишту. Па ипак, не може а да не врши своју мисију и да на начин на који јој је то могуће, свједочи и свијетли свијету.
Међутим, има ту један проблем, који је опет релативан и не може да се посматра као општи, већ варира од субјективне перцепције! Кад се појави нека харизматична личност из окриља Цркве, као светило јеванђелских начела овог времена, онда је он класификован као појединац који је као такав „изузетак“. Кад из окриља Цркве изађе некакав „прљави веш“ или се појави неко ко на образ Цркве баци блато, онда се Црква као институција персонификује њиме. И ту се враћамо медијима.
Бомбастични наслови привлаче аудиторијум читалаца, кратке ефективне причице, које често и пречесто имају теледириговану позадину, створе и код оног неутралног грађанства одређену дозу подозријевања и аверзије према нечему „што се у црквеним круговима десило овако али је широј јавности приказано онако“. Наравно, никаква бура и олуја у виду саблазни овога свијета, неће пољуљати човјека утврђеног у вјери, али напросто Црква треба да цјелокупним својим бићем дише пуним плућима у загушеном и задимљеном простору у коме пребива.
Зато Црква и јесте истински архетип невјесте на коју треба да се угледа сваки онај ко ступа у брачну заједницу. Јер ево већ 2000 година, Црква је била гоњена, паљена, мучена, разапињана и блаћена али никада није одступила од свога Женика. Борба за вјеру се води непрестано, а иако смо сазидани на темељима Симона Петра (стијене) коју ни врата пакла неће надвладати и коју држи Онај одбачени „крајеугаони камен“ имајмо на уму и носимо у срцу да смо „блажени онда када нас прогоне и лажу, говорећи против нас свакојаке рђаве ријечи, имена Христовог ради“.
Бранко Репаја
Извор: Теологија.нет
