Type Here to Get Search Results !

Назире ли се крај реституцији


Реаговање на интервју Страхиње Секулића, директора Агенције за реституцију, у Политици, 17. новембра 2019. године.


У недељном издању Политике, 17. новембра ове године, у рубрици Разговор недеље, објављен је интервју са г. Страхињом Секулићем, директором Агенције са реституцију, под насловом: Реституцији се назире крај.

Верујем да Агенција за реституцију, са недовољним бројем запослених у односу на делокруг надлежности који јој је поверен, улаже напор да се заврши процес враћања национализоване имовине. Зато ми није намера да реагујем на читав интервју, али сам, по природи ствари, заинтересован за реституцију црквене имовине и наводно враћање 98% исте.

Очигледно је да се црквени подаци не слажу са подацима које поседује Агенција, а њена рачуница није ни логички утемељена, јер на питање колика је укупна процењена вредност одузете имовине, уважени директор одговара да ,,нико није урадио ту процену”, али са сигурношћу тврди да је ,,црквена реституција већ на самом крају” и да је до сада Црквама и верским заједницама враћено око 98% имовине.

Српској Православној Цркви је после рата одузето највише имовине од свих традиционалних Цркава и верских заједница. Највећи део одузете имовине се налази(о) на територији некадашње Карловачке Митрополије, што у данашњим границама Србије представља простор Баната, Бачке и Срема. Ово не треба никога да изненађује, ако се узму у обзир светосавски задужбинарски етос овдашњих Срба и царско-краљевске привилегије које је Српска Црква издејствовала за православни живаљ на територији тадашње Монархије. Међу важним привилегијама је право кадуцитета, односно право да Црква, а не држава, наследи имовину умрлих православних хришћана који нису имали наследнике. Дакле, поред задужбинâ угледних појединаца, путем кадуцитета су и многи други Срби постали народни и црквени задужбинари, а Црква се са великом пажњом и бригом односила према задужбинама, користећи их увек у складу са жељом задужбинара и на општу народну корист. Стога, велики део имовине коју Српска Православна Црква данас потражује јесте задужбинска имовина.

Иако је одузета од Цркве, односно од њених црквених општина – што се јасно види у оним актима о одузимању који нису у међувремену нетрагом нестали –, Агенција за реституцију задужбинску имовину не препознаје као црквену и одбија да је као такву врати Цркви кроз процес реституције, или да је врати непосредно задужбинама, правдајући свој поступак дисконтинуитетом у раду истих. Овде се, само по себи, намеће питање: зашто се континуитет у раду црквених задужбина поставља као један од најважнијих услова за враћање имовине, када је општепозната чињеница да је црквеним задужбинама национализована сва имовина и на тај начин онемогућен рад?! Чињеница је и да, макар на папиру и у оквиру Устава Српске Православне Цркве који држава признаје, црквене задужбине никада нису престајале да постоје, али за Агенцију, нажалост, то није правно ваљан аргумент.

О овоме би се могло још много тога написати јер је Српска Православна Црква овим бесмисленим условом Агенције принуђена да доказује континуитет у раду својих задужбина кроз епохе државâ у чијим границама су постојале: Аустроугарска Монархија, Краљевина Србија, Краљевина СХС/Југославија, ФНРЈ, СФРЈ, СРЈ, СЦГ и, коначно, Република Србија. У сличној позицији су и САНУ, Универзитет у Београду и Матица српска у Новом Саду. Српска Православна Црква, као и наведене институције, није тужила сопствену државу Међународном суду у Стразбуру, где би, верујем,  добила процес и сву неправедно одузету имовину. Једино је питање да ли би предметна имовина била враћена у натури, кроз процес супституције или праведног обештећења. Нажалост, у нашој земљи није препознат овај израз добре воље, као ни чињеница да се одустало и од тражења обештећења за деценије коришћења и девастирања одузете имовине и од права на потраживање неостварене добити. Црква је учинила све што је могла да држави олакша позицију, али јој имовина још увек није враћена.

Што се тиче имовине која је враћена кроз процес црквене реституције, важно је нагласити да је она готово по правилу враћана у девастираном стању, иако су често у питању заштићени споменици културе чија обнова у многоме превазилази вредност предметне имовине. Ово се, наравно, не односи на пољопривредно земљиште које је мање-више враћено, уз велики напор Агенције и црквених јединица, на чему им овом приликом искрено честитам.

Судећи према реалним подацима о одузетој и враћеној црквеној имовини у Епархији бачкој, у које имам непосредан увид, а не према непотпуним статистичким подацима који, као што видимо, приказују само део црквене имовине – најчешће пољопривредно земљиште и шуме –, процес реституције национализоване црквене имовине није ни близу краја. Како сада ствари стоје, нико не може са сигурношћу рећи да ли ће се и када поступак реституције у потпуности окончати, нарочито ако се има у виду чињеница да је Закон о реституцији имовине Црквама и верским заједницама донет још 2006. године.

Уверен сам да се до завршетка процеса реституције имовине Црквама и верским заједницама и грађанима, а самим тим и исправљања вишедеценијске неправде, може доћи искључиво сарадничким односом државе са оштећенима, односно спровођењем важећих закона без опструкције државних органа на свим нивоима, и јасно израженом политичком вољом и консензусом свих друштвених чинилаца у нашој земљи о неповредивости права својине.

Протојереј Владан Симић, Нови Сад
Политика, 26. новембар стр. 22-23