Сабрани на Светој литургији у Цетињском манастиру, крај моштију Светог Петра Цетињског, предвођени нашим оцем и учитељем, Високопреосвећеним Митрополитом Амфилохијем, ми вјероучитељи Црне Горе, који смо призвани да учествујемо у васпитању православне дјеце и омладине, осјећамо дужност, пред ученицима и родитељима да се огласимо о околностима који су изазвани доношењем Закона о слободи вјероисповијести и увјерења и правном положају вјерских заједница, који ће се у многоме односити и на наш рад.
У Црној Гори, православна вјерска настава похађа се у преко шестдесет школа вјеронауке које окупљају више од двије хиљаде ученика. Сви они, са својим родитељима и наставницима су погођени доношењем овог и оваквог Закона који се, уз бројне дискриминаторне норме које одступају од европских стандарда, супроставља постојећој пракси већине држава.
Православна Црква већ три деценије говори о неопходности увођења вјерске наставе у редовни школски систем. Овај вапај наших ђака, родитеља и наставника, наишао је на вишедеценијско игнорисање државних институција. Схватајући неопходност стицања ових знања и сабирања дјеце у Светој литургији, Црква је организовала бројне Школе вјеронауке у свим градовима и мјестима, већим манастирима и готово свим парохијама, без икакве помоћи надлежних у ресорних Министарствима просвјете и културе.
Ове, већ неповољне околности, за извођење вјерске наставе, угрожене су додатно доношењем поменутог Закона. У дијелу Закона који регулише вјерско образовање (Чл. 51-59) додатно се отежава чак и садашњи облик вјеронауке кроз ригидне и ограничавајуће одредбе које садрже и новчане казне за вјероучитеље.
Закон о слободи вјероисповијести ограничава постојање и рад школа вјеронауке по питању простора одржавања наставе, нарочито забрањујући одржавање часова ван Цркава и пратећих објеката (Чл. 51 ст.1). Закон угрожава и родитеље и њихово право да одлучују о образовању своје дјеце до петнаесте године. (Чл 51. ст.2). Високим новчаним казнама је запријећено вјероучитељима да не смију организовати наставу више од 260 дана у години (Чл. 51 ст.3). Веома значајна мисија вјероучитеља међу дјецом која одрастају у старатељским породицама ограничена је неоправданим изостављањем старатеља из корпуса оних који могу дати сагласност дјеци за похађање вјерске наставе (Чл. 52). Читавим сетом норми садржаним у члановима Закона о слободи вјероисповијести (Чл. 53-59), прописано је мноштво дискриминаторних нетипичних ограничења за оснивање и функционисање вјерских школа. Њима је нарочито погођена најстарија средњошколска установа у Црној Гори – Богословија Светог Петра Цетињског, која је претеча Универзитета Црне Горе.
Читав низ отежавајућих околности за вјерску наставу које су се могле избјећи веома лако, доказ су да није вођен суштински и институционалан дијалог са Православном црквом. Као последицу таквог диктата предлагача и скупштинске већине имаћемо низ препрека са којима ће се сусријетати вјероучитељи, родитељи, и што је најжалосније дјеца, која су нам Јеванђељем дата као узор свима који теже уласку у непролазно Царство Оца и Сина и Светога Духа.
Умјесто да нам актуелна власт помогне да се наш простор дјеловања прошири у овом тешком времену, када су моралне вриједности у друштву пољуљане, они желе да нам ускрате и оно што је Црква с великом муком вијековима стицала.
Црква Христова се кроз двомиленијумско трајање суочавала са најтежим искушењима и нападима, који, упркос свему, нису успјели да спријече ширење ријечи Божије међу дјецом.
Вјерни својој учитељској служби и својој мајци Цркви светосавској, настављамо да испуњавамо нашу свету дужност у духовном и свеукупном образовању најмлађих, као и чувању наших светиња. И овом приликом апелујемо на државне органе Црне Горе да врате вјерску наставу у државне школе.Такође их подсјећамо на Христове ријечи, које су темељ нашег живота и служења: „Пустите дјецу нека долазе к мени, и не браните им, јер таквих је Царство Божије.“ (Лк 18,16)
Сву дјецу Црне Горе и цијелог свијета, као и њихове родитеље, поздрављамо радосном истином:
МИР БОЖИЈИ, ХРИСТОС СЕ РОДИ!
Додатак:
Закон о слободи вјероисповијести ограничава рад школа по питању простора одржавања наставе, нарочито забрањујући одржавање часова ван Цркава и пратећих објеката (Чл. 51 ст 1). Изложена одредба не само да не садржи изричито одређење вјерских објеката и других објеката у којима се може изводити вјерска настава, већ не прецизира ни ко би и на основу којих критеријума процјењивао да ли је неки објекат примјерен за извођење вјерске поуке. Нарочито смо забринути прописивањем санкције за непоштовање ове магловите норме новчаном казном до 2000 евра и то за самог вјероучитеља.
Овај Закон угрожава и родитеље и њихобо право да васпитавају дјецу у складу са својим увјерењима (Чл 51. ст.2). Други релевантни закони предвиђају узраст од 15 година као старосну границу која је неопходна за доношење одлука о даљем школовању и образовању. У том смислу овај Закон дискриминише родитеље јер њиме дјеца добијају право да без сагласности родитеља напусте вјерску наставу већ од 12 година.
Став 3 овог члана Предлога закона радикално ограничава право на слободу вјероисповијести. Одредбом да се вјеронаука може изводити само када ученици немају наставу у школи, Закон такву поуку у значајној мјери отежава. Наиме, наш план и програм предвиђа присуство литургијским сабрањима и другим служба ао славама и празницима који се неријетко подударају са школом која радом у обије смјене покрива готово читав дан. Онемогућавање рада школа вјеронауке запечаћено је пријењом новчаном казном од 200 до 2000 евра уколико се вјероучитељ оглуши о ову дискриминаторну норму.
