Од самих почетака свог званичног живота, Света Гора је место настанка бројних уметничких остварења: на пољу архитектуре, фрескосликарства, иконописа, мозаика, византијског појања, итд. Осма епизода документарног серијала Света Гора: небески град управо је посвећена том сегменту светогорске баштине, то јест богатом уметничком наслеђу "монашке републике".
Најстаријом грађевином на Светој Гори сматра се црква Успења Богородичиног у Kареји, која је по свој прилици саграђена у ИX столећу. Међутим, пресудну улогу у развоју светогорске црквене архитектуре имала је главна црква (католикон) Велике Лавре, на који су се касније угледали ктитори и градитељи готово свих саборних цркава атонских манастира. Међу врхунска остварења светогорског градитељства убраја се и католикон српског манастира Хиландара, која је изграђена средином друге деценије XИВ века. Сами пак атонски манастири, услед најезда пирата, често су грађени налик на замкове, имајући тако и одређену стратешку важност. Осим тролисне основе, зидина и кула, особеност светогорске архитектуре представљају и црвено обојене, претходно малтерисане фасаде најстаријих цркава.
Фрескосликарство је најраспрострањенији облик уметности на Светој Гори. Његови најстарији примери сачувани су у манастиру Ивирон, а свој највећи процват доживело је у доба "ренесансе Палеолога". Најзначајнија остварења те сликарске школе налазимо у најстаријој у светогорској цркви: стварајући на самом крају 13. века, сликари Протата су до савршенства довели представљање људске фигуре, било у појединачним представама, било у сценама где је представљено више учесника. Након пада Цариграда и периода затишја, до обнове уметничког живота на Светој Гори долази у 16. веку, а она се дугује уметницима са Kрита, међу којима је најпознатији Теофан Стрелицас Батас. У 17. столећу прави се раскид са критском сликарском школом, док се почетком 18. века јавља тенденција враћања средњовековним узорима из доба Палеолога. Најпознатији представник те тенденције је Дионисије из Фурне, познат по свом сликарском приручнику насталом око 1730. године.
Посебан облик светогорског сликарства представљају иконе, а међу најстаријима треба поменути две из манастира Kсенофонт, са представама Светог Георгија и Светог Димитрија, као и икону Богородице са Христом из манастира Хиландар, које се могу датовати у 12. столеће. Нарочито су бројне иконе са ликом Богородице, којима су у склопу светогорског наратива често приписиване чудесне моћи и за које су везивана оснивања многих манастира.
Kроз дуги период историје Свете Горе могу се пратити све мене уметничког стваралаштва православних народа чији су припадници били саставни део ове монашке заједнице. Ипак, основни печат је дала византијска уметност у првих пет стотина година постојања организованог монашког живота на Атону, а остварења из тог периода и данас су извор надахнућа за градитеље и сликаре који раде на полуострву. Бројна уметничка дела заступљена на Светој Гори наведена су 1988. године у образложењу УНЕСKО зашто је "монашка република" заштићена као културна баштина човечанства.
Најстаријом грађевином на Светој Гори сматра се црква Успења Богородичиног у Kареји, која је по свој прилици саграђена у ИX столећу. Међутим, пресудну улогу у развоју светогорске црквене архитектуре имала је главна црква (католикон) Велике Лавре, на који су се касније угледали ктитори и градитељи готово свих саборних цркава атонских манастира. Међу врхунска остварења светогорског градитељства убраја се и католикон српског манастира Хиландара, која је изграђена средином друге деценије XИВ века. Сами пак атонски манастири, услед најезда пирата, често су грађени налик на замкове, имајући тако и одређену стратешку важност. Осим тролисне основе, зидина и кула, особеност светогорске архитектуре представљају и црвено обојене, претходно малтерисане фасаде најстаријих цркава.
Фрескосликарство је најраспрострањенији облик уметности на Светој Гори. Његови најстарији примери сачувани су у манастиру Ивирон, а свој највећи процват доживело је у доба "ренесансе Палеолога". Најзначајнија остварења те сликарске школе налазимо у најстаријој у светогорској цркви: стварајући на самом крају 13. века, сликари Протата су до савршенства довели представљање људске фигуре, било у појединачним представама, било у сценама где је представљено више учесника. Након пада Цариграда и периода затишја, до обнове уметничког живота на Светој Гори долази у 16. веку, а она се дугује уметницима са Kрита, међу којима је најпознатији Теофан Стрелицас Батас. У 17. столећу прави се раскид са критском сликарском школом, док се почетком 18. века јавља тенденција враћања средњовековним узорима из доба Палеолога. Најпознатији представник те тенденције је Дионисије из Фурне, познат по свом сликарском приручнику насталом око 1730. године.
Посебан облик светогорског сликарства представљају иконе, а међу најстаријима треба поменути две из манастира Kсенофонт, са представама Светог Георгија и Светог Димитрија, као и икону Богородице са Христом из манастира Хиландар, које се могу датовати у 12. столеће. Нарочито су бројне иконе са ликом Богородице, којима су у склопу светогорског наратива често приписиване чудесне моћи и за које су везивана оснивања многих манастира.
Kроз дуги период историје Свете Горе могу се пратити све мене уметничког стваралаштва православних народа чији су припадници били саставни део ове монашке заједнице. Ипак, основни печат је дала византијска уметност у првих пет стотина година постојања организованог монашког живота на Атону, а остварења из тог периода и данас су извор надахнућа за градитеље и сликаре који раде на полуострву. Бројна уметничка дела заступљена на Светој Гори наведена су 1988. године у образложењу УНЕСKО зашто је "монашка република" заштићена као културна баштина човечанства.
Учествују:
др Бојан Миљковић, др Федон Хаџиантониу, др Димитрис Љакос, Анастасиос Дурос, академик проф. др Светислав Божић.
Уредник серијала: проф. др Микоња Kнежевић
Извор: РТС
