Прије неког времена мојој доброј старијој пријатељици се упокојила ћерка. У свом њеном родитељском болу и тешкоћи њу је мучила једна мисао – како ће то изгледати кад Господ дође по други пут и када буде опште Васкрсење. Гдје ћемо стати сви – они који буду тада живи и сви они који су се до тада упокојили. Ајде то питање простора је некако и прихватила, али је много више бринула о томе како ћемо пронаћи једни друге у толиком народу. Хоћемо ли се препознати? Шта ако прођу вјекови до тог сусрета, а за неке су већ и прошли.
Повезан садржај:
Морам признати да до тада о томе никада нисам размишљала. О томе чини се може да размишља само родитељ који изгуби дијете. Једино родитељ може тако плански, стрпљиво да чека и да размишља о свим могућим околностима сусрета.
Понеси кишобран, биће кише. Стави неки шешир на главу, видиш како је упекла Звијезда. Ову јакну вјетар не пробија, њу обуци. Добре су ти оне чизме од прошле године, ђон је гумени, нећеш се поклизати. Како ћеш пјешке, дуг је то пут. И тако у недоглед. До закона и литије – до сусрета!
Сада, када смо се напокон послије толико деценија срели са Оцем Небеским, све друге околности су нестале. Седмица броји два дана, а прогнозу више нико и не прати. Шта ће то коме, сада када жури на састанак? Састанак на којем се коначно осјећа као човјек. Као боголико биће. Као неко ко има име и презиме и као онај кога препознају они око њега. Траже га у маси, питају се гдје је. Пробуди ли и њега Господ и да није запео негдје са неким безвезним, ситним људским страхом или незнањем и оглушио се о позив. Гдје је сад када се напокон и вријеме продужило или је стало. Ма кога је уопште брига за вријеме?! Устани човјече, иако си можда већ одавно умро. Отац те тражи, Отац те зове!
Обрћемо се, окрећемо се око себе.
– Јеси ли видио Сретена? Гдје су Илија и Милена?
– Ту су, ено их иза свештенства, други, трећи ред.
– А нека, нека, Богу хвала, лијепо. Видјећемо се послије, имамо кад.
Мирно и спокојно корачају они којима су сви васкрснули. Још увијек има несталих који се траже. Неко брата, неко сестру, кума, драгог пријатеља. Можда нису могли данас, доћи ће у недјељу. А шта ако не дођу ни у недељу?
– А да је Јоко жив не би он мога’ тако, него би се у памет држао. Шта сад ја да му радим? Како ћу оцу на очи кад се сретнемо опет једном?! Казаће, а ђе ти је брат, соколе мој? Нијеси га ваљда на овом кратком путу живота негдје заборавио или изгубио, не дај ти Господе. А шта могу? Рећи ћу ка’ што јесте. Нијесам тата заборавио ја њега, него је он заборавио тебе. А не могу тако оцу казати. То ће га растужити, забољети. Нека му сам каже. И они се морају срести једном.
Сви ћемо умирати, некад. Смрт је страшна! Са једнима треба да се растанеш, а са другима да се састанеш. Никуд прист’о ниси без доброг одговора. Не познају те ни преци, ни потомци.
– Не могу оцу на очи, без брата, не могу! А тек ђеду и баби! Добро се бабе сјетих. Можда ће се, ако се присјети бабе и њене васцијели вијек у црно умотане главе, уразумити. Можда, даће драги Бог! Ех, кад би тако било па да заједно, као браћа васкрснемо и слободно једном кад дође вријеме Оцу на очи пођемо.
Помози Господе, пробуди мога брата. Знам да га и ти чекаш, више него сви живи и умрли заједно. Васкрсао си Лазара, Господе, иако већ дуго бјеше мртав, па васкрсни и овога мога несрећника. Молим те Господе, васкрсни га и доведи у недјељу међу живе!
ауторка је вјероучитељица
и новинар Радио-Светигоре
