Наш однос са ближњима најчешће је одређен нашим духовним стањем. Ако смо узнемирени, нестрпљиви, пуни срџбе, одлучни да решавамо ствари на лицу места, и то на непримерено брз и једностран начин, резултат нашег деловања, готово увек, биће неповољан.
Нећемо успоставити одговарајући однос са другим човеком, а управо то је најважније од свега: однос. Наравно, то не значи да по сваку цену изнудимо добре односе, него да учинимо све што зависи од нас самих.
Ако упркос свој нашој доброј намери и уложеном труду, нисмо постигли резултат, то значи да ми нисмо узрок неуспеху. Међутим, невоља је у нашем лошем почетном ставу који има свој узрок у нашем лошем духовном стању, јер управо он одвраћа нашег ближњег од нас. У том случају сва одговорност је на нама.
Стање нашег духа прати нас ма где се кретали, у било којој ситуацији се налазили – на радном месту, у школи, у породици, на путу и др. Важно је да у свим околностима задржимо унутарњи мир и тако умирени да реагујемо.
Слободно се може рећи да је најважнија примена овог духовног закона у породици. Родитељи су дужни да васпитавају своју децу, а за то је изнад свега неопходно владање над самим собом. Старац Тадеј Витовнички усмерава нас у том правцу: „Ако хоћеш да васпи-
таваш, најпре мораш да се смириш. Родитељи кажу: тако мора да буде, ту дете да буде. А дете неће!
Дете не може да мирује зато што је у развоју и стално је у покрету! Стално. И кад погреши нешто, мајка и отац обично избију дете. Али, није то средство да се научи дете да буде послушно. Може по неки пут и то да буде, али увек из љубави и да дете осећа љубав, и да осећа да ти ниси гневан. Јер ако у гневу некога саветујеш или хоћеш да исправиш, ништа нећеш постићи. Ако хоћеш некога да изведеш на прави пут, да га водиш, да га саветујеш, а он неће да одмах прими савет, мораш најпре сам да се смириш и да, са пуно љубави према њему, изложиш своје мишљење, и он ће га онда примати, јер је од срца к срцу. Али кад ти хоћеш да буде тако како ти мислиш по сваку цену, од тог онда нема ништа. То не може. То је ништа.
Зато увек расте и развија се у детету противљење“. Ово је наук за многе. Колико пута родитељ истуче своје дете због нек грешке, а да му није објаснио разлог? Колико пута нареди детету да мора да уради нешто без икаквог објашњења? То није
добро јер дете има потребу за објашњењем, оно га очекује чак и ако у том тренутку не може да га прихвати. Дечји осећај за правду тражи своје задовољење и зато је њему толико важно да зна разлоге својих родитеља. Уколико су родитељски разлози у том моменту неприхватљиви за дете, оно ће о њима ипак размишљати и биће умирено свешћу да се не ради ни о каквом родитељском хиру већ, напротив, о њиховом оправданом ставу. Ако се став родитеља разложи и преведе на дечји језик са пуно љубави, дете ће то осетити и срцем разумети, чак и ако његов
дечји разум то одбацује. Пре много година у Сиднеју једна млада девојка је дошла код свог парохијског свештеника и саопштила следеће: „Оче, имам велики проблем. Били Грајам долази из Америке и одржава скуп на стадиону. Свим срцем желим да идем да га слушам, али мој отац не дозвољава и прети да ће ме се одрећи ако одем.
Једино објашњење које понавља је да смо ми Срби православни и да њега не занима никакав Били Грајам и његове празне приче о вери. Он никако не схвата да ја то желим од свег срца и да ми није јасно зашто не треба да идем.“
Свештеник је саслушао ову младу девојку, разумео њену разумну потребу за разложним објашњењем и препознао жеђ њене душе за речју Божјом. Одлучио је да организује сусрете са омладином на којима је објашњавао основне појмове православне вере. На њима су поред ове девојке били присутни и њени пријатељи. Када је дошло време Билијевог програма, млада парохијанка није имала никакву жељу да иде на ову представу. Из овог примера се види да је младим људима неопходно суштинско објашњење и да њихову чежњу за правдом и Богом не може задовољити само површна констатација, која прати забрану, да чланови Цркве
то не раде. Ако родитељи нису у стању да својој деци објасне зашто треба да се понашају на одређен начин у одређеној ситуацији, могу слободно да се обрате своме парохијском свештенику и затраже помоћ. Но, основна ствар коју сваки родитељ треба да зна јесте да је неопходно да стекну унутарње смирење, јер само смирен човек може да са љубављу учи другога.
Имајмо на уму да ми обављамо божански посао овде на земљи јер васпитавамо и подижемо децу која су створена „по лику Божјем“. Од вештине којом будемо вајали тај божански лик у своме детету, зависиће његова будућност и његова вечност. Учимо се зато смирењу, које је дар од Бога, и пренесимо то смирење на своју децу, радост и узданицу нашу.
Протопрезвитер-ставрофор Милорад Лончар
Приредио:
Протођакон др Дамјан С. Божић
Извор: Православље (бр. 1243-1244)
