И раније је био паметан, елоквентан, бистар, честит… И раније је имао безмало два факултета (Богословски и апсолвирао је филозофију на Филозофском) и петоро дјеце. И раније је био ректор Цетињске богословије. И раније се појављивао у јавности, али у свијести црногорског народа био је тек само нешто мало више од било којег другог свештеника Митрополије црногорско-приморске.
Онда је у Скупштини Црне Горе, на хитлеровски начин, усвојен тај Закон о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница. И наједном, као избачен из катапулта, протојереј- ставрофор Гојко Перовић нашао се у жижи догађаја који су услиједили, засијао је над њима као да се сунце појавило у поноћ.
Избацило га је вријеме.
На предлог митрополита Амфилохија, Свети архијерејски сабор Српске православне цркве наименовао је оца Гојка на функцију в.д. ректора Цетињске богословије. Било је то 2002. године (четири године касније постављен је за ректора Богословије). Још није био напунио ни 30 година и међу ректорима осталих богословских школа СПЦ изгледао је као дијете.
Кажем Митрополиту, радостан што је тако младог човјека предложио за тако значајну фунцију и што је на њу постављен: „Сјајан је овај наш отац Гојко, мудрошћу и рјечитошћу увелико надилази своје године“. На то Митрополит каже: „Само да га Бог подржи“, мислећи притом „само да се не узнесе у својим даровима“.
И Бог је подржао свог свештенослужитеља Гојка. Сачувао га је за ово вријеме када Он походи народ свој у Црној Гори, да му буде десна рука. Бог, тако очито, борави у свом винограду којем су слуге прабунтовника, првог, космичког револуционара, онога који је још прије настанка свијета отпао од Њега, запријетиле чупањем из коријена.
Уздигао је величанствене молебне литије, рационалном уму несхватљивог смисла.
А и људском рацију је подарио осјећај Свог присуства, већ два мјесеца држећи над Црном Гором лијепо вријеме, незапамћено у зимско доба. Црногорски народ је у ове дане на граници на којој сваки појединац, по својој слободној вољи коју му је Бог подарио створивши га, бира да ли ће Богу или Сатани.
Гојко Перовић је особити миљеник оног дијела народа који је, имајући вјере, са свијешћу о својим биолошким и духовним коријенима и са осјећајем правде, стао уз Бога. И он више није просто свештеник, чак ни просто човјек, он је – парадигма!
Овакав отпор безакоњу као што су црногорске литије новина је у свијету; нема га у историји људског рода. Изучаваће их стратези. Али, ако то буду радили не видјећи прст Божији на њима, за џаба ће се трудити.
Црногорске литије личе на јерихонске трубе. И кроз њих се пројављује сила Божија. То је сила која је срушила војскама неосвојиве бедеме Јерихона. Та сила срушиће и непријатеља који се у Црној Гори испрсио пред њом. Па, или ће срушити његову гордост и уразумити га да повуче тај Закон који је донио у својој обијести, или ће срушити њега самог.
Оном дијелу народа који је уз Њега, Бог је отворио очи, улио кураж. Примичу се политички избори у Црној Гори.
И као што је вријеме избацило оца Гојка, избациће на учмалу црногорску политичку сцену неке нове, младе људе, Гојкових дарова, који ће црногорски народ избавити од похлепе новопаганске идеологије која је, као неразумна, осилила и у овдашњој Божијој башти.
