У аскетској литератури је посебно истакнута важност врлине послушности. Често су преподобни оци саветовали једни друге да је послушност у манастирском животу једини сигуран пут ка спасењу. Старац Јефрем Филотејски и Аризонски је у својим поукама наглашавао важност препознавања воље Божије кроз послушност духовном оцу. Позивао се на Светог Паламона који је рекао: „Онај ко се потпуно потчинио, нема потребе да обраћа пажњу на Христове заповести“.
Поверење у онога ко духовно руководи је веома важно. У њему се препознаје воља Божија. Када се од аскетске литературе настале у окриљу монашке заједнице, у којој је послушност смештена у правцу духовног руковођења, окренемо ка живљењу у свету, питање послушности и непослушности постаје сложеније. О томе су говорили и многи велики духовници. Они су храбрећи своја духовна чеда у монаштву истицали колико је тешко остваривати ову врлину у свету.
Старац Јефрем је говорио: „Послушник ће имати ту предност да посредством свог старца лако открије шта је воља Божија. О, како је то велика предност! Остали људи лутају и питају се: „Да ли да учиним ово или оно?“ Они дословно пате, бивају неодлучни и губе време. Захваљујући нашој оскудној молитви, у данашње време ретко можемо поуздано открити шта је воља Божија. Због тога стално доживљавамо бродоломе. Према томе, чеда моја, будући да је љубав Божија била толико милосрдна према вама да без напора можете открити Његову вољу, с вером и поверењем похитајте ка послушању и тако ће вам се непрестано откривати воља Божија, која је вечни живот и блажени починак душе“.
Из наведених речи можемо извести неколико закључака који указују на духовне корене проблема (не)послушности. Основна недоумица се састоји у питању избора. Шта учинити у мноштву могућих одлука које се нуде у савременом убрзаном и сложеном начину живота.
Изборна воља као израз слободе се показује као својеврстан крст. Они који су предуго неодлучни често долазе до очајања. Они који одлуке доносе без преиспитивања често схватају да су погрешили. Пут исправљања захтева јаку вољу и жељу за покајањем. Жеља се показује као веома изазован пут. Она приликом избора води ка нечему, а онда је њоме потребно отклањати последице тог избора. Истраживања из области психоанализе и психијатрије, као и теолошка истраживања (нпр. Свети Максим Исповедник) указују на важност питања жеље. У њој се може сакрити гордост способна да се представља другачије. Жеља преточена у молитву је поље одговорности. Свети Силуан Атонски је упозоравао да не треба олако произносити молитвене жеље, јер могу да се остваре пре него што будемо спремни да носимо њихово испуњење. Помоћ трезвеног духовног руководитеља је од велике важности на путу трагања за вољом Божијом о нама.
Када се сагледа сва изазовност сложеног питања послушности, жеље и молитве, онда се долази до веома једноставног закључка. Он се налази у Молитви Господњој која насупрот нарцисоидног самоуверења нуди пут отворености за деловање Бога у нама: Да буде воља Твоја.
Протонамесник Александар Јевтић
