Од 26. до 29. јануара 2020. године одржано је 28. Међународно божићно саборовање монаштва и духовништва, које је окупило око 400 учесника, од чега 40 митрополита и 90 епископа, затим монаха, монахиња, свештеника и цивила Руске Православне Цркве у матици и дијаспори и Руске Заграничне Цркве.
Тема конференције била је „Велика победа у Другом светском рату- наслеђе и наследници“, а домаћин саборовања Даниловски манастир у Москви, званична резиденција Свјатјејшег Патријарха московског и све Русије Г. Кирила. Част да представља Епархију ваљевску и Српску Православну Цркву на овом величанственом скупу имао је архимандрит Михаило (Биковић), са благословом Епископа ваљевског Г. Милутина.
Свето јеванђеље казује да спасење долази са истока. Наши су стари, вођени тиме, гледајући на исток, у Русији видели некога ко ће да нам помогне да сачувамо оно што смо. Јер, осим што је велика, Русија је нама на истоку. Намеће се питање:“Где је Русији исток, будући да она географски долази до краја истока? Читајући акатист Сладчајшем Исусу, схватио сам да је Русији исток сам Господ Христос, део је снажно емотивног излагања архимандрита Михаила (Биковића) на конференцији монаштва и духовништва у Москви.
Говорило се о доприносу руског монаштва великој победи савезничких снага у Другом светском рату, а игуман манастира Јовања за тему је одабрао претходни највећи оружани сукоб, са жељом да руској браћи представи страдање српског народа у њему, величину жртве Светог Цара Николаја, захваљујући коме је Србија тај драматични историјски период преживела, као и допринос руског монаштва између два рата на пољу обнављања српских манастира.
У бестселеру духовне литературе „Несвети, а свети“ архимандрит Тихон (Шевкунов), данас Митрополит псковски и порковски, непосредно и са доста упечатљивих детаља описује јунаке Другог светског рата, који су након доласка слободе примили монашки постриг и своје службовање роду наставили у манастирима. Ту се изнова пројављује њихово херојство, јер су комунистички властодршци из поштовања према њиховим ратним заслугама светиње оставили недирнутим. Такође, преноси нам отац Михаило, било је речи и о старцима Глинске пустиње, Патријарху Пимену, Митрополиту Зиновији, кијевским монасима и многим другим храбрим црнорисцима.
Руси и ми спомињемо три голготе: голготу Господа Христа, голготу царске породице Романов и голготу руског и српског народа. После голготе долази васкрс. За сада славимо два васкрса – Господа Христа и Русије, уз тиху радост ишчекивања васкрса Србије – рекао је архимандрит Михаило.
Као дечак, слушао је од свог деде о руским борцима на Сремском фронту. Задивљујуће је било како су лако ишли у смрт, испуњавајући јеванђељски идеал љубав оличен у давању живота за ближњег свог.
Видевши их погинуле, мој деда се дивио њиховим лицима окренутим ка небу, насупрот немачким војницима, чија су лица била окренута ка земљи. Већина је носила крст око врата, а неки и подраснике испод униформе, што указује да су пре одласка на фронт служили као свештеници или монаси. Посведочили су да та линија спремности да дају живот за ближњег не прелази преко униформе, већ срца… Тиме сам завршио излагање. Више владика ми је честитало и благодарило, видевши да је заиста било „из срца“. Један крупни баћушка ми је рекао:“Смрт фашизму“, стављајући ми у руку чоколадицу „Алонка“ као награду – са осмехом прича јовањски игуман.
Међу учесницима овог, за живот и мисију Цркве Христове, изузетно значајног саборовања било је пет архијереја који су долазили на поклоњење светињама Епархије ваљевске. У знак благодарја на гостопримству, Митрополит волоколамски и председник Одсека спољних црквених веза РПЦ Г. Иларион (Алфејев) упутио је позив Епископу ваљевском Г. Милутину да учествује у раду конференције. Како није био у могућности да оде, Владика Милутин послушање је дао архимандриту Михаилу, што је за њега била неизмерна част и радост, али и драгоцено искуство. Саборовање је отворено 26. јануара 2020. Светом Литургијом у надалеко познатом Храму Христа Спаса у Москви, којом је началствовао Његова Светост Патријарх московски и све Русије Г. Кирил,уз саслуживање 130 владика, бројних свештеника и свештеномонаха, а уз учешће око 12 хиљада верника.
Можете само да замислите какав је то величанствен призор…Путир из ког смо се причестили је запремине око 6 литара. Дошле су владике из сви крајева света где РПЦ има своје епархије, изузев Украјине. Благодарећи Владики Милутину на дивном дочеку, они су пружили мени прилику да будем део овог догађаја какву ни у сновима нисам замишљао. Дочек и предавања уприличени су у хотелу Даниловског манастира, који има прелепу конференцијску салу. Све је било на заиста високом нивоу – одушевљено прича архимандрит Михаило. Нарочито важну улогу у организацији имале су игуманије, које уживају огромно поштовање црквених великодостојника, истиче отац Михаило.
Отац Михаило је у више наврата боравио и служио у Русији и Подворју Московске Патријаршије у Београду. Познат је и веома драг многима у великој братској земљи. На основу доживљеног, сматра да то важи за сваког Србина.
На помен тога да долазите из Србије, без обзира на то да ли сте свештеник или „обичан човек“, сва врата су вам тамо отворена. Многи људи вас грле, љубе и нечиме дарују. Кад дођу овде, диве се свему што виде као ми кад одемо код њих. Схватио сам да је то сведочанство љубави и јединства наших народа. Црква је та која нас повезује и то ће трајати, ма колико се непријатељи трудили да нас поделе – уверен је архимандрит Михаило.
Његово предавање на саборовању монаштва било је везано за Велики рат, у коме је крај из којег долази у историји уписан као место највећег страдања. Из разговора са Русима у последњих 7 – 8 година приметио је да све више о томе знају. Историја коју су учили била је комунистичка и у њој није било простора за теме о Светом Цару Николају и хероје тог доба. Такође, веома су благодарни Србији што је након Октобарске револуције безусловно примила преко 40 хиљада руских емиграната, за разлику од других земаља савезника које су имале посебне захтеве за то.
Божја промисао је била да тај народ (углавном висок интелектуални слој), који није пристајао на компромисе са комунистима, дође овде и на свим нивоима поправи квалитет живота у друштву. Преко 150 руских монаха и монахиња је обновило бројне манастире у Србији. Међу њима је био и Свети Јован Шангајски, сабрат у манастиру Миљково старцу Тадеју Витовничком, духовном оцу архимандрита Михаила. Такође, свој печат оставили су бројни универзитетски професори и архитекти, аутори пројеката најлепших здања у Београду. Где год је требало помагали су…
Из сусрета са учесницима саборовања у Москви проистекли су контакти и спремност на разне врсте сарадње.
Они имају знање о томе како умножити и сабирати монаштво и можда бисмо могли нешто од њих да научимо. Свети оци кажу да је држава јака колико је јака Црква, а Црква је јака колико је јако монаштво. Из тога се може закључити да је држава јака колико и монаштво. Ми смо у кризи са бројем монаха и могли бисмо уз њихову помоћ тај број да повећамо – закључује архимандрит Михаило своју причу о несвакидашњем искуству из братске Русије.
Предавање архимандрита Михаила (Биковића) на 28. Међународном божићном саборовању монаштва и духовништва у Даниловском манастиру у Москви
Да бих казао коју реч о дешавањима и доприносу монаштва у Другом светском рату, морао бих да се вратим 30 година раније, јер су дела и са стране наших непријатеља, али и са наше стране у Првом светском рату у међусобној вези са догађајима и делима у Другом светском рату. Мислим да корен и залог свих подвига у Другом светском рату можемо видети у врхунској жртви о којој и сам Господ говори, а то је „да нема веће љубави, него кад неко положи живот за свога ближњега“, коју је поднео Цар Баћушка и његова мученичка породица, митрополити, свештеници, мирјани све до одојчета, милиони пострадавших Христа ради. Ту лежи камен темељац и неисцрпни извор надахнућа и спремности да се на разне начине положи живот за ближњег и у Другом светском рату. Жртва Цара није била само за Русију, већ и за цео свет. Ми у Србији говоримо, сећамо се и празнујемо три голготе: Господњу, царске породице и руског народа и српског народа у Првом светском рату.
За сада празнујемо два васкрса, а трећем се надамо. Празнујемо Васкрс Господа нашег,празнујемо васкрс Русије и чекамо да осване зора васкрса у Србији. Ми знамо из историје да су догађаји у Русији неодвојиви од догађаја у Србији, само што се у Србији све дешава неколико година касније. Наша радост је због тога сугуба. Радујемо се васкрсу Русије из дубине душе, али у тој радости се налази и тихи предукус радости у ишчекивању васкрса Србије. Знамо да кад је Русији добро, увек је и Србији добро. Наши стари су говорили:“Господ на небу, Русија на земљи“. У свим вековима смо гледали на исток, чекајући помоћ, али не само зато што је Русија велика наша друга родина на истоку, већ зато што је Господ казао:“Спасење долази са истока!“
Будући да нам је православна вера у сржи нашег бића, природно је да, слушајући ове Господње речи, ишчекујемо спасење са истока. Али, одједном сам се запитао:“Ако је нама Русија на истоку, ко је Русији на истоку?“ Уплашио сам се, схвативши да Русија нема никог на истоку. Ту сам се преварио. Читајући акатист Сладчајшем Исусу, наишао сам на реченицу која се обраћа Господу са:“Источе истока!“ Моје радости када сам добио одговор… Русији је исток Господ сам! Зато само три државе на свету имају префикс Света: Света Земља, Света Гора и Света Русија, илити Свјатаја Рус!
Говорити о подвизима нашег духовништва у Србији у Другом светском рату је немогуће, а не вратити се у догађаје из Првог светског рата и догађаје после њих. Због Србије је Цар Николај ушао у први рат, иако Русија у том тренутку није била спремна. Године 1916., када Србији нема ко да помогне и када живи костури стижу на обале Албаније и када назови савезници, гледајући са својих бродова, одлучују да се не исплати помоћи овим живим мртвацима, тада Цар Баћушка, примивиши у телеграму вапај наше Владе, даје ултиматум савезницима да ће раскинути савез, ако одмах не приђу и не помогну Србима. Због овог ултиматума, Срби су спасени.
Ето спасења са истока по ко зна који пут! Када је Његова Светост Патријарх Кирил био у посети Београду и служио у Подворју Московског Патријархата, одржао је беседу која ми се урезала у срце и ум заувек. Тада је Његова Светост рекао једну историјску чињеницу коју до тада нисам знао. Сви савезници су примали белогардејце условно, једино је Србија примила све безусловно. Примили смо их као своје!
По Божјем промислу, у тих неколико десетина хиљада Руса се налазио крем руске интелигенције, духовности и културе. После рата наши губици су били толики да није требало да опстанемо. Били смо осуђени на пропаст, али ево опет „спасења са истока“. Све празнине у свим деловима друштва настале погибијом у рату попуњавају Руси. Тако, више од десет универзитетских професора одмах попуњавају редове, оснивају Машински факултет. Архитекте пројектују и учествују у изградњи најлепших здања која данас имамо у Србији. Женско монаштво не би постојало да га нису обновиле руске монахиње. Више од 150 монаха је дошло, попунило празне манастире и помогло Србији да обнови монаштво.
Оснива се Руска Загранична Црква на челу са Митрополитом Антонијем Храповицким. Барон Врангел обилази своју војску. Руси су толико били захвални Србији да су тражили где треба помоћ и несебично хитали да помогну, макар и копајући земљу. То је време у коме се формира духовништво на крилима владика, монаштва и свештенства дошавших из Русије. У једном од манастира које је краљ Александар дао руским монасима, под руководством схиархимандрита Амвросија Хургановог, поникао је и мој старац Тадеј Витовнички. У том братству је замонашен и рукоположен и Јован Максимович, потоњи Свети Јован Шангајски. Наше духовништво, које је у то време предводио Свети Владика Николај Српски, је било у потпуном јединству са руским. Свети Владика Николај је био лични пријатељ са Светим Јованом Шангајским.
Тај дух који нам је пренело руско духовништво је укрепио Србију и подигао је са колена, тако да је ојачана и охрабрена дочекала Други светски рат. Нажалост, Руси деле судбину нашег народа у Другом светском рату, те тако страдају раме уз раме са својом браћом Србима. Поново се сукобивши са већ старим непријатељима Немцима, а касније и са надолазећим комузмом који их опет прогони. Наш народ не би преживео без Цркве у било које време па тако ни у другом рату. Тамо где није било српског свештеника или монаха, било је руског, а за нас Србе присуство руског свештеника или монаха било је једнако као и присуство целе Русије у том тренутку. Како су умекшано изговорене речи руских монаха и свештеника пуних љубави и благости крепиле душу напаћеног српског човека…
Хвала Богу, до данас имамо међу нама вас у њима, потомцима оних који су дошли за Врангелом. Мој деда, који се сусрео са руским војницима на Сремском фронту, причао ми је једно интересантно запажање. Био је задивљен како су руски војници храбро јуришали и како су лако давали животе, са каквом лакоћом одлазили у смрт. Приметио је још једну ствар. Наиме, највећи број руских војника је имао главу окренуту ка небу, а немачких ка земљи. Код великог броја погинулих војника, готово код свих, налазили су крст око врата, а говорио је и да је било неколико њих који су испод униформе носили подраснике. Мој деда је био сведок плодова руског духовништва у виду ових војника којима се дивио. Моја баба је до краја живота, одлазећи на гробље, после посете гробу и молитве за своје, увек одлазила до руског и остављала цвет уз молитву за њих.
Мама је једном питала зашто то ради, а баба је одговорила:“Зато што њима нема ко да дође, а они су наши.“ Слушајући стихове и мелодију марша „Свјашченаја војна“, помислио сам да ли може оштро да се повуче линија између оних који су носили зелене униформе и оних који су носили црне мантије. Да ли је линија била у одећи, чину или спремности и полагању највеће жртве за ближњег свог?
Извор: Епархија ваљевска
