И овај март мјесец сјећа нас на годишњице страдања нашег народа на Косову и Метохији. 17. марта навршило се 16 година од највећег етничког насиља над Србима и неалбанским становиништвом, од стране екстремних Албанаца на Косову и Метохији, које је услиједило после уласка међународних војних и цивилних снага али и годишњица почетка НАТО агресије на нашу земљу 24. марта 1999. године.
Покушавајући да и ми, на неки начин, овом емисијом учествујемо у чувању памћења о страдању нашег народа и наших Светиња на нашој Светој, завјетној земљи Косову и Метохији, трудимо се да у овој емисији забиљежимо жива свједочења људи, учесника ових догађаја, од којих је један од највећих свједока новинар и књижевник Живојин Ракочевић директор Дома културе Грачаница, кога ратна страдања нашег народа затичу на Косову свих ратних година.
“Никада се на територији Косова и Метохије није догодио овакав погром, нити су Срби доживјели овако страшан ударац. Убили су нам град и пресјекли везе, како та градска атмосфера и дух више није припадала нама“-каже Ракочевић.
,,Иако рањено, наше српско срце на Косову и Метохији куца и обнавља се”- каже Живојин Ракочевић.
Он је говорио и о почетку НАТО агресије на нашу земљу 24. марта 1999. године.
,,Не смијемо заборавити улогу Митрополита Амфилохија и наших свештеника у то вријеме, који су остали изловани након 1999. године са својим парохијанима. Не заборавимо дјело оца Мирослава Попадића из Приштине, оца Миљка Корићанина из Пећи који је, заједно са Митрополитом Амфилохијем, скупљао остатке растргнутих несрећника по Метохији, како би спасио сваку душу, као и иконе из срушених цркава. Ту су и двојица свештеника који су остали у Призрену Илија Шмигић и Александар Нашпалић, који су све те рањене душе подизали и храбрили. Они су свете душе нашега доба“-свједочи Живојин Ракочевић.
Ракочевић свједочи да је Призрен ипак најстрашнија слика.
,,Ту сам схватио да је неко убио град. Призрен је једина градска средина у Срба у којој је преживјело Хришћанство. Хришћанство код нас није очувано у градовима, већ по селима, црквама и мастирима, док је Призрен био град који је аутентично чувао Хришћанство. Данас се тек види да је та тадашња хистерија албанских терориста била, у ствари, једна врста самоубиства“-каже Ракочевић.
Коментаришући литије за одбрану светиња у Црној Гори, додаје да му је скоро један човјек на Косову рекао:„ Ослободи се Црна Гора а кад ћемо ми?”
“Признање косовске независности од стране црногорског режима много је погодило Србе на Косову и Метохији јер нас је тада издао најрођенији. То је био ударац једнак 1999. години и 17. марту 2004. који је велом срамоте, покрио по глави све нас,.Зато нас је све овако и обасјао овај покрет наде у Црној Гори. Радост и свјетлост литија која је обасјала Црну Гору, стоструко је обасјала Србе на Косову на Метохији који знају шта је то када вам отму Светиње, када вам отму све.
На литијама сам срео свога оца, своје ближње, своје најближе који су се ослободили и који више немају страха. Никада нисам имао сумњу да ће се Црна Гора ослободити. Када се гласало у Црној Гори, увијек сам говорио да треба да чекамо и видимо како је гласао Свети Василије Острошки и на чију ће страну руку подићи Свети Петар Цетињски. И да ли су мртве ријечи највећег пјесника који је утамничен на Ловћену. Јер ако су оне мртве мртви смо и ми. Ових дана и мјесеци се видјело да је ово сада наша снажна, неуништива, обновљена, радосна, демократска, слободна Црна Гора у којој увијек има мјеста за друге по слободи а не по сили. До сада смо имали Црну Гору по сили. Ово сада је Црна Гора по слободи“-каже овај поносни Морачанин, Србин из Грачанице, који је у вријеме страдања нашег народа на Косову и Метохији увијек био на првим линијама гдје су Срби страдали, а чије су фотографије са лица мјеста и текстови обишли свијет.
Ракочевић, који је директор Дома културе у Грачаници, каже да група младих људи окупљена око ове установе покушава да овдје опет створи град.
Извор: Радио Светигора
