Циклус разговорâ са архијерејима Православне Охридске Архиепископије Српске Православне Цркве, у првоаприлском броју "Православља" (бр.1273. 1. Априла 2020) објављен је разговор са Његовим Преосвештенством Епископом стобијским и мјестобљуститељем струмичким г. Давидом (Ниновим). Са преосвећеним Владиком разговарао је катихета Бранислав Илић, сарадник Новина Српске Патријаршије.
*Ваше Преосвештенство, будући да сте викарни Епископ Архиепископа охридског и Митрополита скопског г. Јована, замолио бих Вас да наше читаоце упознате са значајним историјским чињеницама у погледу Охридске архиепископије, како у древним временима, тако и данас?
Као што Вам је познато, древна Охридска архиепископија није имала мајку цркву, у смислу да никада није добила Томос од неког Сабора или Патријарха. Њена организација је установљена императорским декретом 1018. г., од стране Василија Другог Бугароубице. Сагласно проф. Ангелики Деликари: „древна Охридска архиепископија делује као везивна алка у црквеном и политичком предању и животу православних балканских народа, који су били повезани са њом“. У суштини, имајући широку аутономију, Охридска архиепископија је уједињавала словенски и јелински свет.
Нажалост, у уџбенику из којег уче богослови непризнате МПЦ, пише: „Св. Климент је оснивач данашње Македонске православне цркве“ (Јован Белчовски, „Историските основи за автокефалноста на МПЦ“, стр. 12, Скопје, 1990). Сва научна истраживања се слажу да се Св. Климент упокојио 916. године. Рекли смо, Охридска архиепископија је основана 1018. г., а Бугарска црква је добила самосталност 927. године. Следствено томе, сасвим је јасно да је Св. Климент био Епископ Константинопољске патријаршије. Проф. Тарнанидис истиче да у Синодикону бугарског цара Бориса нема ниједног осврта на Охридску архиепископију, те да оснивањем катедре у Трнову, Охридска архиепископија не само што не може да се сматра продужењем Бугарске цркве, већ је сасвим супротно, била непријатељски настројена према бугарским аспирацијама.
Стиче се утисак, да када се код нас, у односу на Цркву употребљавају речи мајка и ћерка, да те речи у себи садрже огроман сентиментални набој. Али, неопходно је да се узме у обзир да у Цркви, ови термини најпре имају јуридичко значење, без емоционалног вредновања! На пример, када се каже да нека црквена јурисдикција А, јесте мајка црква другој црквеној јурисдикцији Б, то просто значи да постојећи састав Епископа црквене јурисдикције Б, свој ланац рукополагања води из црквене јурисдикције А! Хајде да се подсетимо од кога је, после Другог светског рата, рукоположен први Архиепископ новоформиране МПЦ, Доситеј Стојковић, рођен 1906. г., у Смедереву, данашњој Србији. Доситеј је рукоположен 1951. г., за помоћног Епископа, Патријарха српског Викентија (који се упокојио 1958. г.). На предлог следећег Патријарха српског Германа, сабор СПЦ 1959. г., изабира свог Епископа Доситеја за Митрополита скопског. Научне референце кажу да сагласно одлуци Светог Архијерејског Сабора СПЦ (АСБр. 35/зап.63), Патријарх српски Герман, 19. јула 1959. г., ради потреба Цркве у Народној Републици Македонији, долази у Скопље и рукополаже Епископа битољског Климента. Убрзо је био рукоположен и Епископ злетовски Наум, како би могао да се оформи Синод тадашње МПЦ.
Да закључим, данас, било које свештено лице МПЦ, од најниже до највише позиције, нит свог црквено-правног статуса црпи искључиво из СПЦ, дакле од ових Епископа: Доситеја, Климента и Наума, који су били рукоположени од Српске патријаршије, специјално за Цркву у НР Македонији. Ето, за сваког ко се макар и најмање разуме у црквено устројство, МПЦ данас представља отпалу ћерку СПЦ и управо због тога је сви упућују да не бежи од решавања њеног проблема преко дијалога са СПЦ! Ако МПЦ може себи наћи порекло, које ће заобићи рукополагања од стране СПЦ, онда - нека изволи! Но, будући да не може, сви покушаји да се заобиђе СПЦ као мајка црква, представљају јуридички апсурд и манифестацију елементарног непознавања живота Цркве. Управо због тога, изгледа неодговорно и без основе тражење непризнате МПЦ, да јој Бугарска патријаршија или било која друга, осим Српске патријаршије, буде мајка црква!
За јасније разумевање реченог ево и следеће илустрације. Човек, који је добио одређено академско звање, назива универзитет који му је доделио звање - alma mater, мајка хранитељица. На пример, ако је неко дипломирао на Скопском универзитету и одједном почне да тврди да му alma mater није Скопски, већ Софијски универзитет, тада ће му сваки нормалан човек рећи: - „покажи нам диплому да видимо шта на њој пише“! Слова су неумољива! Следствено, нека покаже и МПЦ грамате од кога су рукоположени њени први Епископи, који су, како они воле да кажу, обновили Охридску архиепископију!
Поврх свега, да подсетимо да и у Томосу, који је Константинопољска патријаршија доделила Српској патријаршији, недвосмислено стоји записано да епархије данашње Северне Македоније улазе у јурисдикцију Српске патријаршије. Имајући речено у виду, јавност ће сама знати да препозна, која је црква alma mater МПЦ и где МПЦ може најлакше да дође до решења њеног проблема. Нема цркве без јединства са свим другим помесним црквама! И, у Православљу нема независних цркава, или не би требало да има, будући да помесне цркве нису самодовољне цркве! Закључио бих овај одговор тиме да је СПЦ мајка црква данашње Охридске архиепископије. Архиепископ охридски г. Јован је 2002. г., решио проблем раскола успостављајући јединство са Српском патријаршијом, и, преко ње, са свим помесним црквама. Због тога је скоро шест година провео у затвору! Данашња Охридска архиепископија, од оне древне у Охриду, наследила је управо то - да сједињује различите народе у Саборности Цркве!
*Какав је данас свакодневни живот у Архиепископији, и са каквим се изазовима суочавају епископи, свештенство и поверени Вам народ Божји?
Православна Охридска Архиепископија се и данас суочава са државним прогоном на верској основи, прогон који државни апарат суптилно спроводи на следећи начин: у току децембра прошле 2019. г., Врховни суд је поново, по ко зна који пут, осудио Архиепископа охридског г. Јована, а основни суд упорно одбија да спроведе пресуду из Стразбура, којом је Северна Македонија осуђена због тога што још увек није регистровала Православну Охридску Архиепископију. Ево још једне сликовите илустрације. Када сам пре само неколико недеља гостовао уживо на телевизији са националном концесијом „Канал 5“, и када сам јавности предочио ове и сличне чињенице, водитељка Мирјана Трпческа је у току дебате изговорила индикативну реченицу: „Управо су ми јавили, морам да прекинем емисију, имам наређење од…“! Дебата је, као у комунистичким временима, заиста била прекинута од стране власти, што сведочи о медијском мраку у односу на црквена питања, у коме живе грађани Северне Македоније, иако је Уставом загарантована слобода израза и изричито је забрањена цензура. Зато, понекад зачуђује како неке државе и неки политичари договарају заједничке пројекте са Северном Македонијом и њеним политичарима, веома лако прелазећи преко чињенице да имају посла са земљом криминалцем, земљом која је међународном пресудом правоснажно осуђена да крши основне верске слободе својих грађана. Свакако, политичари су слободни да раде свој посао. Са друге стране, за нас то има дубоког смисла, теолошког смисла несилажења са крста. Када је један монах хтео да оде из манастира, јавио му се Господ речима: „Са Крста се не силази, него са Крста скидају“! Божијом помоћу, наша аутономна архиепископија не силази са крста, већ као што приличи канонској Цркви, на њему држи раширене руке за све оне, који из раскола желе да се врате у спасоносно јединство Цркве. Због крсно-васкрсног карактера наше вере, морам да признам да Охридска архиепископија живи и своје васкрсење, имајући у виду да упркос нехуманом окружењу, нове, христочежњиве личности из раскола приступају Цркви.
*Успешном пастирском раду и мисији Цркве посебно доприноси издаваштво. Каква је издавачка делатност Охридске архиепископије?
Данас је важно што још увек постоје људи, који воле да читају и читајући да ослобађају своју емпиријску личност, налазећи се на вишем нивоу своје слободе, будући да нас Господ није саздао да будемо робови, већ нас је саздао за слободу и то слободу којом нас је Христос ослободио (Гал. 5.1.). Због тих људи у Архиепископији се штампају многи и различити наслови, у тренутку се могу сетити превода са оригинала Св. Николе Кавасиле, старца Емилијана Симонопетритског, Ларшеа… а, редовно излази и архиепископска периодика „Соборност“! Имајући у виду да данас људи не ретко читају и на интернету, велики број штампаних текстова бива објављен и на нашој страници: poa-info.org, где постоји богата, разнолика електронска библиотека.
*Наш народ каже да је у младима будућност. Реците нам да ли се и у којој мери политичка ситуација у држави одражава на живот младих? Где видите највећу замку и искушења за младе људе?
Често предочавам да Хосе Ортега и Гасет има једно интересантно сагледавање да данас, широм света, политика представља размишљање о корисном. Но, даље каже да када политика зацари свешћу и када почне да управља свеукупним животом човека, тада постаје болест. Разлог је јасан: док корисно прихватамо само као корисно, ништа нам се не може замерити. Но, према њему, замка се састоји у томе ако корист постане основна одлика личности. У том случају, кад год буде тражио истину, човек ће тежити да је побрка са коришћу. А, од корисног начинити истину, дефиниција је лажи. Дакле, Ортега и Гасет каже да је царство политике царство лажи. Вероватно је у великој мери то одлика земаљске политике. То представља велико искушење за савременог човека, младог и старог! Повлачећи паралелу, могли бисмо да кажемо да ако млад човек приступа Цркви искључиво као стерилном, лажно-религијском систему, као политичко-националном фолклору, правећи идола од прошлости, онда човек, као што сусрећемо у нашем предању, остаје само „човеколика-животиња“ (ανθρωποειδές ζώον), но уколико, као литургијско биће, живи небеску политику, прелазећи из бића у благобиће, и обожујући по благодати своје земаљско постојање, тада човек постаје обожено живо биће („ζώον θεούμενον“)!
*Драги Владико, леп је податак из Вашег живота да је бака утицала на Вас да заволите православну веру, која се касније замонашила и упокојила као монахиња Теодосија. На овакве примере наилазимо често у житијима, а ја бих Вас замолио да поделите са нашим читаоцима живо сведочанство о Вашој баки која је на диван и благословен начин послужила Господу!
Мајка мог оца, монахиња Теодосија, рођена је 1910. г., у мијачком селу Гари. Била је једноставна личност простосрдачне вере. Има много примера, који илуструју њену личност, но овом приликом ћу се накратко осврнути на један, за мене важан. Она је потпуно рушила свет, који ми је друштво градило крајем седамдесетих година прошлог века. Године 1978., Броз је последњи пут био у Скопљу, и будући да сам ја тада био први разред, са школом су нас одвели пред Скупштину да га дочекамо. Када сам се вратио кући, она ми је рекла: - „ти људи нису комунисти, њима је само циљ да сомунима напуне своје стомаке, те зато су они сомунисти“! И, уопште, када бих долазио из школе, знала је да ми каже: - „све то чему вас уче ти безбожни комунисти није тачно“. Чудио сам се одакле толика храброст једној једноставној бакици да се тако супротставља постојећем једнопартијском систему, и, благодарио сам Богу што је имам. Моји родитељи, исто тако, нису били против тога што је она говорила. Због бабе смо код куће имали кандило, месила је хлеб и стављала на њега печат за просфоре, гледао сам је како се моли, а када сам ја отишао у манастир 1995. г., и постао монах, дошла је и она, и постала монахиња.
*Објавили сте неколико збирки поезије. Шта за Вас значи поезија и када се појавила Ваша љубав према писању?
Мој покојни отац је био актер, својевремено и директор Драме националног позоришта у Скопљу, но у јавности је посебно био познат по томе што је, рекао бих, специјализовао говорење поезије. Од најмањег узраста сам код куће и на разним промоцијама слушао светске и домаће песнике; вероватно је то утицало да заволим поезију. Поезија се прониче са теологијом! Уколико се сложимо да код неких мислилаца постоје трагови истине, онда бих навео став Т. Адорна, да уметност треба да унесе хаос у друштвеном реду, хаос који је у суштини критика ружног у стварности! Следствено, управо то чини поезија. Христос улази у храм и из њега истерује препродавце, растурајући им тезге. То је чиста поезија! Смирено сматрам да наша епоха изнова поставља проблем поновног сједињења и проницања теологије и поезије. Али, то је опширна тема. У сваком случају, човек је позван да разуме историју, не као потчињавање њој, већ као продужење стварања, позван је да буде сатворац света, да у Цркви уједињује распарчану стварност.
*Будући да носите име светог цара Давида који је написао велики број псалама, реците нам нешто о значају Псалтира у нашем духовном животу?
Да би продрли у значење Псалтира, од помоћи ће нам бити да се подсетимо непобитне чињенице, да је Христос заједно са својим ученицима певао псалме за време Тајне Вечере (Мат. 26. 30). Затим, о читању псалама од стране Хришћана још из апостолског доба, сведочи нам свети Апостол Павле, који наговештава одговор на Ваше питање, говорећи: уразумљујте себе псалмима… у благодати певајући Господу у срцима својим (Кол. 3. 16)! Псалми, као усклици славословља, молитве и благодарења конкретних личности, које су их испевале из конкретног искуства у одређеној епохи, имају свесветско и ванвремено значење, будући да стваралачки изражавају унутрашње настројење човека у свим временима и просторима!
О значењу псалама може се нашироко говорити. Овом приликом ћемо навести сликовите речи светог Василија Великог, који значење псалама у животу сваког човека појединачно, описује на следећи начин: „Псалам милује душу, награђује је миром и ослобађа је од буке и таласа помисли. Омекшава настројеност душе према гневу и оцеломудрује њену развратност. Псалам учвршћује пријатељство, сједињује раздељене, спријатељује непријатеље. Псалам наводи демоне на бекство и носи помоћ од ангела. Оружје је код ноћних страхова и одмор од дневних напора; утеха презвитерима, прикладан украс женама. Уразумљује сабрања. Основа почетницима, узвишење оних који напредују, потпора савршенима, глас Цркве. Псалам даје сјај празницима, изазива по Богу радосну тугу; будући да псалам чини да камено срце пусти сузу“.
*Преосвећени Владико, реците нам на који начин савремени човек може да постане отворен да слуша и примењује поуке из Псалама конкретно у свом животу?
Опит Цркве говори да „сваки принцип пада пред искуством појединачног живота“. Следствено, не бих апсолутизовао, али можда један од начина да човек постане отворен за слушање и примењивање поука из Псалтира, јесте тај да се стваралачки подражава унутрашње настројење оног, који је написао највећи део псалама, дакле пророка Давида. Као увод у то настројење, осврнуо бих се на изреку светог Исака Сирина, који каже: - „Бог трпи сваког, само не оног који гунђа“! Самуил помазује Давида за цара, после непослушања Сауловог. Саул почиње да гони Давида да би га погубио. Давид је дакле гоњен од својих и дуго времена скита у прогонству, но оно што је најважније и оно што представља поруку из његовог живота за све епохе и за све људе, јесте да он никада није поклекнуо духом, никада није гунђао, нити је изгубио наду у милост Божију! Вероватно ће савремени човек требати да престане да пребацује одговорност на друге, за то како се он сам осећа, и да коначно схвати, да је слободан да гунђа, али и да је слободан да буде радостан, те да од њега самог зависи шта ће да направи од свог живота, гунђање или радост! Пророк Давид је култивисао један нови дух - да казна није последња реч Божија! Господ не жели да се деси катастрофа над Његовим народом и поред непослушања, које се настављало. Он испуњава своје обећање, а то је Оваплоћење Христово, Његово страдање, распеће, но и Његово Васкрсење, показујући нам тако наш пут, пут васкрсења, као излаз из свих људских безизлаза, па чак и од смрти!
*Налазимо се у времену свете Четрдесетнице. Шта можемо да учинимо у свом постојању, како бисмо ове године изнова и још дубље проникли у тајну Христовог Васкрсења?
На ум ми долазе речи из „Дневника“ о. Александра Шмемана, у којима каже да нас нови средњи век гута као ново варварско доба. Многи, чак и црквени људи, траже и воле Терапонта (духовну супротност старца Зосиме, код Достојевског; Терапонт је неписмен, крути аскета, опседнут демонима, који осуђује учење старца Зосиме о смиреној љубави и радости). Шмеман наставља да је одавно требало да разумемо да на овом свету постоји религија без Бога, религија која је центар свим идолима и оправдање тих идола, па одатле и вечно питање: шта да се ради? Одговор налазимо у најмодернијем покрету свих епоха човекове егзистенције, а тај покрет, без сумње, зове се - преумљење (μετάνοια)! Због чињенице да из сваког безизлаза постоји излаз преко преумљења, православни човек постаје научник метаније. Преко порођајних болова преумљења, полако се рађа, у Богу, нови човек. Управо покајање руши све горепоменуте идоле између човека и Бога. Православном хришћанину, који је активна личност у вечно модерном покрету преумљења, Васкрсење постаје стил постојања. Сагласно том стилу постојања, човек, бивајући суочен са најразноврснијим животним околностима, непрестано се исправља и постојано иде напред. Живећи ту крсно-васкрсну атмосферу, Црква без престанка хита ка сусрету будућности, ка сусрету са Васкрслим Христом. Али, неопходно је да нагласимо да без саборног светогледа Васкрсења, постојање постаје радионица смрти. Само је саборна Литургија – радионица живота, а Свето Причешће – лек за бесмртност! Васкрсење управо то и значи – поновно васпостављање!
Томас Елиот је написао један пунозначни стих, који гласи: „Смем ли да узнемирим васељену“? У току овог поста да испунимо овај песнички призив живећи литургијски и причешћујући се. Дакле, нека наш избор буде – никада да не живимо мизерију људског постојања! Свагда да литургијски празнујемо и живимо Васкрсење Христово у нама!
Разговарао: Катихета Бранислав Илић
Извор: Православље
