Много тема и дилема, које су некад биле далеко од наших видокруга, сада нас стижу и притишћу својом актуелношћу. Старије свештеничке генерације, у своје вријеме, у контактима са својим парохијанима, могли су себи да уштеде бар једно питање, које ми, у данашња времена, никако не можемо избјећи.
Некада, ко би год приступио свештенику за било коју доступну Свету тајну или свештенорадњу, прилазио му је с пуним правом, бар што се једнога и основнога тицало: био је крштен. А ми, пак, док и сами бијадосмо млађи, били смо праксом и нуждом упућивани да при обављању Свете тајне брака или при избору кума за крштење провјеравамо да ли је особа крштена. Сада, нажалост, већ сазријевају горки плодови наше безбожности и небриге па кад нам се јави за неку сахрану, морамо да приупитамо да ли је умрла особа крштена. Јер сада, први изданци послијератне атеизације српског народа ижђикали су до дједова и баба; о њиховим синовима и кћерима да и не говоримо.
И кад се деси, по општој неумитности људској, да се мријети мора, нешто што је било на крају листе свих могућих брига, наједном постаје преважно. За неког ко цијелог свог живота ни крњавог филера за вјеру својих предака и Цркву марио није, дотле да је чак и некрштен остао, кад умре, сви се сјате на свештеника и љуте се на њега зашто – веле – „неће да сахрани човјека“.
Колико год да свештеник саосјећа са свима ожалошћенима, да би и сам плакао и јаукао, он не може, не смије, обавити опјело над некрштеном особом. Једноставно речено: Ко није крштен, он није члан Цркве и нема никаквих права у њој. Црква не поставља никакве посебне услове за пријем у своје окриље. Један једини и незаобилазни је: вјера у Бога и прихватање хришћанског живота. Онај, дакле, ко је читав свој вијек изван Цркве и њених благодатних дарова провео, чинио је то за то што у Бога вјеровао није.
У свом животу ми, вољно и невољно, прихватамо многа ограничења. Ниси члан неког клуба, нема ти приступа у њега ни повластица које чланство подразумијева. Ниси члан неке странке, не можеш бирати нити бити биран. Немаш возачку дозволу, не смијеш да возиш. Сва та безбројна ограничења ми прихватамо за нормално. Једино, изгледа, не прихватамо да у Цркви не можемо имати права ако нисмо њени чланови.
Размишљајући о овом проблему – и то жалосним једним, конкретним, поводом – потражих код нашег Патријарха одговор на ово питање у његовој књизи: „Да нам буду јаснија нека питања наше вере“. Патријарх је дао одговоре на стотине питања које савремена пастирска пракса намеће. О сахрањивању одраслих некрштених он није писао. Добри стари Патријарх није могао ни замислити да би неко могао читав свој живот некрштен, ван Цркве, провести да би се, тек кад умре, од Цркве могла тражити права за њега као да је за живота њеним чланом био. Као да је Црква некаква погребна установа, предворје овдашњих фјунерал хомова. У Патријарховој књизи налазимо одговор на питање о сахрањивању умрлог дјетета, које је, немарношћу родитеља, и ко зна из каквих све разлога, некрштено остало. И у овом случају, Патријарх искључује могућност да се опјело изврши. Опјело над одраслима, некрштенима, није ни спомињао. У својој поуци, Патријарх вели да Црква „сачињава мистично тело Христово, коме је Он глава (Еф. 1, 22 – 23; Кол. 1, 18; 2, 19), и да од Њега истичу спасоносне силе које у Цркви дејствују. Сваки верни прима ове животворне силе као лоза док је на чокоту, или гранчица дивље маслине накалемљена на стабло питомо. (Јов. 15, 5; Рим. 11, 17)
Врата пак кроз која се улази у Цркву, начин на који срастамо са чокотом и од њега примамо благодатна средства освећења и спасења, јесте Света тајна крштења, по речи Господњој: „Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије“. (Јов. 3, 5) Они који нису ушли у Цркву Божију, него су ван ње, немају могућности да се користе њеним благодатним средствима, као што гранчица дивље маслине, ненакалемљена на питому, не може имати удела у масном корену њеном“.
Чак „кад би свештеник попустио и извршио недозвољени чин, то не би имало никакве користи за душу онога за кога би се свештенодејство извршило. Јер ни један свештени чин не делује безусловно, самим тим што је извршен. Дејства Цркве нису чарања врача која треба магијски да потчине божанску силу извршеном чину. Свете тајне имају две стране: једну видљиву, коју врши свештеник, и другу невидљиву, коју врши Дух Свети, Бог. Обе су потребне, али дејство Божије благодати је несравњиво више од дејства људског чиниоца“.
И свештеник и епископ, на рукоположењу, заклиње се да верује и да ће веровати у све догмате које исповеда Света Црква, чувати сва њена правила која су прописали сабори. „Из тога је јасно да нема места обраћања епископу за дозволу опела над некрштеним, јер кад би он то дозволио, преступио би своју заклетву као и свештеник који би извршио. А за преступање заклетве, кривоклетство, 25. канон Светих апостола предвиђа рашчињење. Својим преступом, дакле, не би принео никакве користи души упокојеног, а своју би душу оштетио бесконачно“, учи нас наш Патријарх.
Знајући ово, не остаје нам ништа друго него да се уозбиљимо, па ко год да је некрштен, да се потруди око свога крштења; и ко год има кога некрштеног у своме окружењу, да поради на његовом крштењу; док времена има и не буде прекасно.
Протопрезвитер-ставрофор Василије Томић
