Страх од корона вируса нас паралише. Безбрoјни виновници смрти вребају у сваком делићу секунде. Корона вирус нас држи у страху, јер га не познајемо. Изненадио нас је и немамо начина да се одбранимо – немамо ни лек, ни вакцину. Статистичка вероватноћа да ћемо се заразити, доведена до врхунца, рађа панику – да ће нас задесити мучна смрт у болничком хаосу панике.
Када будемо имали лекове и вакцину, страх ће утихнути – и то искључиво зато што ће се смањити статистичка вероватноћа да ћемо умрети. Хоћемо ли тобоже знати који је „смисао“ (узрок и циљ) постојања корона вируса? Не. Као што не знамо ни који је „смисао“ канцера свих врста, инфаркта, можданог удара и других безбројних узрочника смрти – на крају крајева ни који је „смисао“ смрти.
Некада, у прошлим цивилизацијама, потреба за лековима-вакцинама, по свему судећи, била је на другом месту (не и маргинализована), а на првом је била потреба за „смислом“. Ко потврђује ово првенство? Пракса, људске институције и сачувана реч тих људи. О „смислу“ постојања они су веома ретко говорили у интелектуалним категоријама и језичким формама – њихови искуствени одговори отискивали су се у институцијама организованог друштвеног живота, као и у језику Уметности: сликарским и вајарским делима, музици, архитектонским остварењима, народним играма и драматургији. Данас, чини се, живимо у цивилизацији бе-смислености, непромишљене незаинтересованости за суштинске ствари, и очигледног одсуства „смисла“ – увереност да се смрћу „све завршава“ чини се несаломивом и монолитном.
Овај установљени нихилизам потврђујемо начином организовања и функционисања живота – појединачног, колективног, глобалног. У мотивима и циљевима такозване „политике“, у системима функционисања економије, у логици односâ производње и размене, у примитивној доминацији приватног над јавним (друштвеним) сектором. А још уочљивије у срамно употребљаваним циљевима просвете, у комерцијализацији „информисања“ и уметности, у чињеници да су и једна и друга ухваћене у замку окрутног приоритета стварања „утисака“.
Пре 133 године, Ниче је са пророчком, потресном јасношћу уверавао да нихилизам стоји пред нашим вратима… обезвређење сваке вредности, одсуство сваког смисла – недостаје циљ, недостаје одговор на питање „зашто“. Данас доживљавамо овај жељени и неумољиви, хладни нихилизам сваког „смисла“ – у физиономској експресији председника Трампа, у некрофилним осмесима госпође Меркел, у испразном кокетирању госпође Лагард, или напросто у комичној недостатности наших, привидно значајних, пајаца.
Непобедиви и већ установљени нихилизам, по коме се „све завршава смрћу“, првенствено је пород отуђења догађаја Цркве и његовог свођења на индивидуоцентричну религију. Ниче је и ово кристално јасно дијагностификовао, његова дијагноза назире се у често енигматичној језичкој смелости. Једини начин изражавања који може да пренесе увереност да се смрћу не завршава све, него постоји могућност да смрт буде „уништена смрћу”, јесте практично, искуствено учешће. Не идеолошка измишљотина, не интелектуална увереност нити психолошка аутосугестија. То је Празник – искуство заједничарене уверености, дар радости која се рађа на начин неухватљив за дефиниције, какав је и сваки истински ерос.
„Нећемо никада умрети, гробару преваранту“ – певао је некада Савопулос[1], сублимирајући, као што то често бива у уметности, опште (црквено) искуство. У животу Цркве, свако Евхаристијско сабрање је празник радости, јер смрт бива „згажена смрћу“. Уколико нема заједничарене радости, онда ни сабрање нема смисла. Вера је однос – однос који се изграђује поверењем, поверење које се рађа из ероса. Ни проповед, ни савети, ни легализам директиве не могу родити ерос.
Ову очигледну реалност, чини се, већина епископа грчке Цркве више не може да препозна. Можда је то и природно. Већ 200 година Црква у Грчкој је подређена улози „доминантне религије“, самим тим поистовећена са интелектуализмом од опште користи, идеолошким дидактизмом и легализмом моралне ефикасности – поистовећена са смртношћу као законитошћу.
Тако су епископи пристали на забрану конституисања и пројављивања Цркве у Евхаристији са циљем спашавања оних који су погружени (крштени) у васкрсну смрт. Прихватили су да се празник егзистенцијалне слободе изопачи у телевизијски спектакл[2]. Без сваке сумње, јерарси су то учинили јер верују да је улога Евхаристије искључиво проповедничка: да би индивидуа „имала корист“, да би била поучена, испунила се емоционалним набојем и саобразила се са деонтолошким директивама. Црква се данас бави понашањем, не и егзистенцијом [постојањем].
Зашто постојимо? Уколико постојање има узрок и циљ, зашто је ефемерно? Чему страх од непостојања? Црква као догађај одговара на ова питања, а не проповеђу. Мајчинској љубави или истинском еросу не учимо се кроз идеолошка разглабања. Познање и једног и другог рађа се, оно је искуствено и дарује се неосетно захваљујући непосредности односа.
„Нећемо никада умрети, шупљоглави гробару“ – Црква то потврђује певајући: Христос васкрсе!
Христо Јанарас
Извор: Теологија.нет
