Све је на празник Светог Василија некако другачије, топлије, искреније, побожније. Чини ми се да свако српско срце данас заигра, да се свака душа небеским сјајем натопи, да бар данас бивамо људи какви увијек требамо бити, да постанемо и останемо Свечева дјеца, његов духовни род и пород, а он заувијек наш благи Отац и велики Чудотворац.
Зато је данас, чини ми се, сваки српски храм ништа друго до мали Острог, а Свечеве Мошти, отјеловљене у нашим молитвама, физички одсјај нематеријалне благодати, која је једина у стању да нас преобрази и исцијели, да нас врати себи самима у Крило Очево.
И овдје, у Светониколајевском Рмњу, када смо се вратили из избјеглиштва, у једном малом, неугледном параклису, остала је сачувана само једна икона, а остало је све било разнешено. На тој икони, испод слојева прашине и заборава, блистао је, баш као и данас што блиста, нико други до Свети Василије, који нас је једини сачекао да се вратимо рмањској светињи.
Од тада је прошло много, али сјај Светог Василија и данас кријепи и обасјава ове пусте крајеве, у којима су се подвизавали знани и незнани угодници Божији. Зато је рмањска воштаница, данас упаљена Светом Василију, принос наше генерације, коју ћемо предати својим насљедницима у вјери, да би и они знали ходити по тами овога свијета.
Данас је готово свуда падала киша. Мајска киша је, знају то наши стари који су живјели на земљи и од земље, велика благодат. Али, данашња киша није била обична киша, већ је свака кап, чини ми се, била суза Светог Василија.
Свечева суза спира сваки гријех, одгони сваку слабост, јер је то суза нашег духовног родитеља и препородитеља, нашега Оца, онога који се рађа једном у вијеку да би сијао у вјечности. Свечева суза је извор нашег покајања. На нама је да је покајани пригрлимо, умивајући сопствене душе молитвом Светом Василију.
Зато ће Рмањ, као и све друге српске светиње, остати дом у којем ће Свети Василије бити домаћин. И ако неко, из не знам којих разлога, не може походити Острог, Свеца ће наћи и у Рмњу и у Студеници, у Жичи и у Крки, у Ковиљу и у Дечанима, у сваком српском срцу, у свакој српској души, јер је свуда дом Острошког Чудотворца.
Блгодарећи Свецу на сваком добром дјелу, дару и благословима, молитвеним шапатом поновићу стихове:
„У твој Свети Кивот цио св`јет је стао,
Да се Христу дигне у Небеса плава,
И да наша срца ускликну ти опет:
Василије Свети, милост ти и слава!“
Извор: Епархија бихаћко-петровачка
