У среду, 3. јуна 2020. године, када наша Света Црква прославља и празнује Свете равноапостолне цареве Константина и Јелену, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету архијерејску Литургију у Опарићу поводом славе храма. Преосвећеном су саслуживали: игуман манастира Пиносава Петар (Драгојловић), протојереј-ставрофор Живота Марковић, протојереј Драгослав Цветковић, јереј Слободан Савковић и протођакон Иван Гашић.
Радост Литургијског сабрања је била увеличана и рукоположењем у чин ђакона дипломираног теолога Александра Цветковића, као и освећење иконе Светог Николаја Жичког, која је прилог господина Слободана Симића овоме храму.
Својим слаткопојем Литургију су украсили чланови певачког друштва “Србски православни појци” из Београда.
Чтецирали су: Јован Младеновић и Лазар Коларевић.
По прочитаном Јеванђељу, верном народу се обратио надахнутом беседом Преосвећени Владика Јован. Најпре честитавши свима сабранима храмовну славу, Преосвећени Владика је рекао да смо се сабрали да призовемо милост и помоћ Божију имајући на уму: “Тамо где се врши Литургија да је ту Бог. Да ту Бог спушта небо на земљу, али и уздиже земљу на небо и оне људе који су у храму”. У наставку своје беседе Епископ је казао да смо се сабрали и да заблагодаримо Богу , што нам је даривао такве дивне Светитеље, као што су Св. цар Константин и царица Јелена: “Да није било Светог цара Константина и царице Јелене, ко зна како би се хришћанство развијало. Многобожачки цареви су хтели да огњем и мачем истребе и Цркву и хришћанство. Али Бог у сваком времену шаље људе, као што су Св. Константин и Јелена, да би показао да овај свет, иако у злу лежи, може да постане рај онда када се у нама људима зацари мир Божији.”
У наставку је Преосвећени подсетио сабране на житије Цара Константина: “рођен је у нашој земљи, у нашем Нишу. Не само он, већ и многи други цареви су рођени у овој нашој Србији. То треба да нас научи да Бог међу прваведнима рађа праведне плодове. Константин је одрастао у Никомидији на двору цара Диоклецијана, који је гонио хришћане. Ту је Константин увидео злобу незнабожаца који су гонили и убијали хришћане, али је ту упознао и чистоту хришћанске вере, којој се дивио, јер иако су убијани, хришћани су исповедали своју веру и остајали у њој. Константин се хришћански обраћао цару Максенцију да тако не влада, јер је Господ рекао ко мачем влада од мача ће и погинути. Максенције није могао да схвати ову дубину хришћанског живота, него је кренуо на Цара Константина са много већом војском. Константин се пред бој молио Богу и у тој молитви је на небу видео Крст који је био од звезда и сијао је јаче од Сунца. А на Крсту је писало овим побеђуј. То му је дало снаге да крене против оног који убија хришћане. Он није ратовао да осваја, већ да одбрани оно што нам је Христос оставио - Себе. Победио је Максенција и прво што је урадо јесте да је донео царски указ назван, Милански Едикт, којим је дао слободу вероисповести.
Никог није терао ни на једну веру, јер када се човек увери у Христа, онда се увери и која је вера права. Вера у Живога Бога, а не у идолопоклонство, чини чуда спојена са силом Часног Крста. Зато српски народ каже да без Бога и Крста ни преко прага неће. Виђењем Часног Крста, цар Константин је духовно прогледао и увидео истину - Господа Исуса Христа. Зато се молимо у једној Литургијској молитви, да нам Господ у овом животу подари истину, а у оном живот вечни. Ово је најзначајније за људски живот, за нас који смо створени по лику и слици Божијој. Нема ничега битнијег у овом свету за човека него да спозна истину.” На крају Преосвећани Владика је позвао све да се помолимо, да Господ молитвама Светог Константина и Јелене, нам помогне да спознамо истину и да речи вере претварамо у дела. Да живимо истином којом су живели наши Свети преци, а чији су земни остаци у овој крипти.
Извор: Епархија шумадијска
