Дана 29. априла склопиле се корице и затворила књига земаљског живота а отворила нова небеског живљења у Богу проте Душана Колунџића. Отишао је из овог пролазног и привременог света у непролазни свет Богочовека Господа Исуса Христа.
Рођен је у питомој и немирној Славонији у српском хришћанском дому, где завршава у Пакрацу основну школу, па затим београдску Богословију, после које се уписује на Богословски и на Филозофски факултет. После тога, пет година проводи као професор у карловачкој Богословији.
Мантију облачи у време када су у нашој земљи свештеници као сталеж били презрени, грађани другог реда. А истини за вољу, није било много оних који су имали видно место у интелектуалном кругу. Ипак, то не значи да није било и сјајних, добрих свештеника. Али сама свештеничка мантија никоме није обезбеђивала неки друштвени углед, јер у том атеистичко-безбожничком времену није значила ништа. Чак напротив, пљувањем по вери најлакше се напредовало на политичкој лествици у комунистичкој хијерархији.
Тада га млади али већ угледни епископ Лавренитије узима за свог сарадника, где извесно време раде на сабирању богате оставштине епископа Николаја, да се та највећа духовна, културна и интелектуална жива реч Светог Владике коју је оставио роду и потомству не би заборавила, и тако постала изгубљена заувек, већ била сачувана и доступна на добробит нашег народа. Знао је да су му за тај посао и тај задатак неопходни образовани људи умних видика. И заиста, у свештенику Душану нашао је озбиљног, истрајног, врсног, верног и трезвеног сарадника на овом узвишеном подухвату.
Затим, готово три деценије борави у Нирнбергу – северна Баварска, као свештеник, где својим радом уноси велико освежење у духовно-просветни живот, поставивши темеље наше Цркве са умном нашом интелигенцијом којима је дао светосавски печат. Његов читав живот је био везан за књигу. Он је са књигом живео, годинама сарађујући са многим часописима. Издао је око двеста парохијских писама са поукама и порукама о вери, Цркви, историји и животу за наше људе који су живели далеко од отаџбине, за оне који су тамо били на привременом раду а скромног знања, са жељом да им прошири духовне видике, а њиховој деци држао је часове веронауке. Као прави мисионар српске културе, издејствовао је да овај верско-наставни програм одобри министарство културе у Минхену. И ова црква била је једно од места у расејању где су се на академијама и књижевним вечерима окупљали наши познати писци, књижевници, песници као што су Данко Поповић, Слободан Ракитић, Предраг Драгић Кијук.
Црквени живот у Нирнбергу и градовима северне Баварске био је у константном успону. Ту се у храму често могло срести, поред Срба, доста Руса, Немаца, Грка који су у овом свештенику видели искреног и оданог слугу олтара. Осећали су да у казивању проте нема лажних речи сатканих од мртвих слова, јер су пред собом имали озбиљног човека и искреног саговорника у чијим речима није постојало ништа намештено или сувишно. Говорећи о вери са разним странцима са којима се сретао, многима од њих је говорио и против њихових дотадашњих уверења, јер су то били људи других конфесија којима је православље било непознато, и они су из тих сусрета увек понели снажан и дубок утисак. Дакле, није било предугих и празних речи, никад није говорио тек да би нешто казао. Без оштрих тонова, све је било у служби истине.
Захваљујући познавању језика и таквом угледу, многе стипендије су стизале годинама за младе наше студенте, монахе, свештенике и оне којима је то било потребно. Када је ратни пожар захватио овај балкански простор, помагао је у разним видовима многе немоћне, болесне и сиромашне који су били остали без својих кућа, лишени елементарних услова за живот, а нарочито сирочад.
После пензионисања 2004. године, наступила је последња етапа протиног живота, коју је дочекао са оловком у руци завршавајући шематизам Епархије осечкопољске и барањске. Бог је тако хтео да га је смрт задесила у граду Нирнбергу где је оставио свој лични печат.
Ове набацане мисли дале би се свести на неколико реченица у којима као на траци видимо проте Душана путању. Његов живот има више етапа. Детињство, Богословија, школовање на Универзитету у Београду, рад у карловачкој Богословији, затим следује време у Диселдорфу, па онда Баварска – Нирнберг, која траје до пензионисања, па повратак у родни крај у своју Славонију где неуморно ради, проповеда, држи предавања, уређује и води свакодневну емисију на Радио Борову, и припрема поклонике за путовање на Свету Гору.
На крају, треба рећи и то да из овог живота није отишао као дужник ни према својој Цркви – пастви, ни према нацији, ни према пријатељима, ни према породици. Имао је место у времену које није било празно, а у ратном вихору помагао је свој народ угрожен санкцијама, блокадом и неправдама. Отишао је тихо као што је и живео, као човек кога су красиле фине хришћанске особине, уважаван и цењен не само од својих парохијана већ и од свих других с којима се сретао. Тако да му припада лепо место како у нашој Цркви, тако и у култури српског народа којем је свим бићем припадао. Прота Душан није био лицемер, није се додворавао свом времену, увек је имао свој јасан и одмерен став. Остало је памћење и остали су неизбрисиви трагови. Али живот има смисла само ако схватимо његове битности. Он се лепо одужио вери и нацији, и до свог последњег часа деловао на опште добро, а у нашој Цркви остаће као општепризната и општепозната личност.
у Београду, маја 2020.
Свештеник Милорад Средојевић
Извор: Инфо-служба СПЦ
.jpg)
