Одлука турских власти да цркву Свете Софије у Истанбулу, некада највећи хришћански храм и центар хришћанско-јелинистичке цивилизације, званично претвори у џамију потресла је цијели цивилизовани свијет.
Званични статус музеја који је овај великолепни храм носио од 1934. године био је резултат мудре одлуке једне од најпоштованијих личности турске историје Мустафе Кемала Ататурка. Руковођен намјером да од Турске направи савремено, европско и демократско друштво, Ататурк је давањем статуса музеја Светој Софији нашао компромисно рјешење које је донекле задовољавало религиозна осјећања свих вјерника, како хришћана тако и муслимана. Иако је за многе Ердоганова одлука о поништењу Ататурковог указа била очекивана, ипак је отворила цијели низ истина, како са културно-историјског и религиозног тако и са политичког аспекта.
И док су многи аналитичари у овој одлуци видјели потез којим Ердоган консолидује политичку ситуацију у својој земљи и тиме подиже своју популарност у редовима конзервативних исламиста, ипак чињенице говоре да основни разлог лежи у компликованој геополитичкој комуникацији између званичне Анкаре и Европске уније, а посебно у њеним односима са САД.
Лоши међудржавни односи између Турске и Запада достигли су тачку неповрата 2016. године која је била изазвана неуспјелим државним ударом. Изгубљено повјерење и одсуство искрене намјере да се дође до компромисних политичких рјешења, приморали су турскога лидера да своју како унутрашњу тако и спољну политику темељи искључиво на националној империјалистичкој идеологији и конфронтацији са Западом. Да је саставни дио такве идеологије био и већ одавно испланиран сценарио са Светом Софијом, потврдио је турски лидер у обраћању јавности на дан потписивања указа рекавши да “турски народ наставља својим путем и гради велику и јаку Турску”.
Баланс и компромис
У својој богатој и успјешној политичкој каријери Ердоган је увијек показивао велику дозу баланса и дипломатског компромиса. Међутим, одлука Вашингтона да 2019. године призна Јерусалим за главни град Израела била је кап која је прелила чашу Ердогановог дипломатског трпљења и навела га да овакав потез.
Указ о претварању највеће хришћанске сакралне тековине у џамију шамар је цијелој хришћанској цивилизацији. Овај поступак може се тумачити као израз турског незадовољства према Западу и демонстрација повратка османске империје на међународну сцену. Због тога одговорност за претварање централне хришћанске светиње у џамију лежи већинским дијелом не на Турској, већ на Европској унији и САД, које су континуираном деценијском антитурском политиком допринијеле да се Ердоган из улоге савременог европског лидера преобрази у новог лидера исламскога свијета.
Западна међународна јавност веома оштро је критиковала дешавања у Турској. Солидарност хришћанског Запада на први мах је изгледала искрена. Међутим, објективност солидарности западних хришћана била је оптерећена болном чињеницом да су многе европске земље своје сопствене храмове већ одавно затвориле или претвориле у неке друге објекте комерцијалне намјене. Оштра критика према турској администрацији имала је за циљ да у вербални конфликт по овом питању увуче и Русију као највећу православну земљу која се увијек стављала на страну интереса Православне цркве. Реакција Русије била је апсолутно исправна и у духу мирољубиве и одмјерене политике. Русија се традиционално сматра духовним насљедником Византије и практично на званичном нивоу придржава се концепције “Москва трећи Рим” коју је некада давно формулисао Иван Грозни. Довољно је обратити пажњу на чињеницу да су у све три некада главне престонице руске империје - Новгороду, Кијеву и Владимиру - главни храмови били названи управо у част Свете Софије. Због тога је одлука турских власти да великолепни храм који је подигао император Јустинијан 537. године из званичног статуса музеја преобрази у џамију била веома болна за православне хришћане у Русији и за цјелокупну националну самосвијест највеће православне земље.
Знајући високи степен религиозности руског друштва и традиционално поштовање према константинопољској светој Софији, западна међународна јавност прижељкивала је оштру и бурну реакцију Москве. Евентуална критика према Анкари била би на Западу дочекана са одушевљењем и у потпуности би реализовала жеље западних партнера. Управо атмосфера притиска направљена у западним медијима имала је за циљ да новонасталу ситуацију у вези са Ајом Софијом искористи као повод за нови потенцијални конфликт између Москве и Анкаре.
Очајнички вапај
Због тога су највиши званичници Руске Федерације били изузетно опрезни у оцјени новонастале ситуације. Кључна улога коју Турска има на Блиском истоку и партнерски однос са Русијом у овом регион, усмјерили су највише званичнике Руске Федерације да се о овоме питању изјасне врло пажљиво и искључиво кроз призму дипломатских формула. Прекрасно знајући да од Ердогана зависи много како у Сирији тако и у Либији, информација о претварању Свете Софије била је у званичним круговима окарактерисана као “унутрашње питање Турске”, а незванично као очајнички вапај турског лидера да напакости прије свега Западу.
Оно што свакако још треба поменути ради стицања јасније слике, а што је несумњиво допринијело да Света Софија изгуби статус музеја, је компликована комуникација на релацији Фанара и Анкаре. Да су односи патријарха Вартоломеја и предсједника Ердогана већ одавно нарушен, опште је позната чињеница. Но, онога тренутка када су турски медији оптужили патријарха Вартоломеја да је заједно са исламским проповједником Фетулахом Гуленом организовао државни удар у Турској, постало је јасно да Ердоган прекида сваки контакт са Васељенском патријаршијом све док се на њеном челу буде налазио патријарх Вартоломеј. Да су оптужбе на рачун патријарха о питању умијешаности у државни пуч неосноване и политички мотивисане, ни код кога не изазива сумњу. Но, да је званична политика Фанара често била под утицајем америчких демократа и конгресмена и да је циљано радила против Анкаре, сада је и више него очигледно. Због тога је претварање Аје Софије у џамију јасна порука и својеобразна дипломатска пацка званичних турских власти и самој Васељенској патријаршији и патријарху Вартоломеју.
На крају треба рећи да без обзира на нову одлуку турских власти, за све православне хришћане овај велељепни храм и даље ће бити храм са посебним духовним, културним и историјским значајем. Остаје само жаљење што се нашао на путу геополитичких интереса великих сила које апсолутно не маре за религиозне осјећаје и историјску правду.
Извор: Православие.ру
