Подвиг објављивања Горичког зборника, једног од најважнијих споменика српске писмености и културе, најзад је остварен, целих 118 година после његовог проналажења. Захваљујући „Службеном гласнику” и Матици српској – Друштву чланова у Црној Гори најзад је доступно фототипско издање збирке текстова коју је учени српски монах Никон Јерусалимац 1442. написао за Јелену, кћи кнеза Лазара, којој је био духовник, учитељ и исповедник.
-Састављајући Зборник према широком распону интересовања благоразумне Јелене монах Никон се посведочио као свестрани познавалац писаних извора духовне, али и световне садржине. Упоредо са радом на рукописној књизи, Шестоднев (1439-1440) и Горички зборник (1441-1442) он је очито писао и исправе световног садржаја – наводи приређивач књиге проф. др Ђорђе Трифуновић, који је испунио вечну а неостварену жељу Светозара Томића (1887-1954), проналазача рукописа.
Овај свестрани научник, географ, историчар и етнолог био је професор српске гимназије у Скопљу (тада у Османском царству) када је 1902. открио и по високој цени откупио рукописну књигу којој је претило уништење. Томић је у неколико наврата безуспешно покушавао да изда Горички зборник, који је после његове смрти завршио у архиву САНУ. Рукопис је и данас неконзервисан и раскупусан као и време када је купљен. Упркос огромном значају за српску културу Горички зборник је познат само стручњацима, што је довело и до политички мотивисаних покушаја неких земаља да рукопис припишу својој баштини.
-Горички зборник је спасен тако што је дигитализован и објављен у књизи, а тиме је враћен у национално памћење и на известан начин је постао вечан. Реч је о једном од најважнијих докумената српске културе и није претерано рећи да је његово објављивање равно објављивању Мирослављевог јеванђеља. Зборник је сада постао доступан и науци, али и људима којима су важне референтне тачке српског језика, народа и културе и, што је јако важно у овом тренутку, српске државности – каже Петар В. Арбутина, извршни директор Сектора за издавање књига у ЈП „Службени гласник”.
Горички зборник садржи религиозне текстове, поуке, опис монашких правила, житија Немањића, описе Свете земље и преписку са образованом племкињом Јеленом, која је била не само супруга већ и савладарка господара Зете Ђурђа Страцимировића Балшића, а после његове смрти и Сандаља Хранића, владара Хума (потоње Херцеговине).
Када је и по други пут постала удовица вратила су у Зету где је једно време сама владала, чак и водила ратове, а као први потомак Немањића градила је нове задужбине и обнављала старе. Духовну потпору у тешким временима и великим делима налазила је у посланицама монаха Никона, који је једно време био старешина у српском манастиру Светих архангела у Јерусалиму, по чему је и добио надимак. По доласку из Свете земље он се настанио на острвцету на Скадарском језеру, у манастиру који је за свог духовника обновила госпођа Јелена „дштер светопочившего кнеза Лазара”. Горички зборник чини изузетно занимљивим већ и сам повод због кога је писан. Посматрајући писменост и ерудицију оног ко га је писао јасно се види да је реч о тексту истог научног, поетичког и сваког другог референтног нивоа какав су имали текстови тада писани у Константинопољу. Зборник је настао у периоду када се центри византијске културе померају ка истоку, када су ободи царства чували идеју “хришћанског Рима” и свега што она у културолошком смислу значи, каже Арбутина.
Рестаурација и превод
Горички зборник Светозар Томић је купио и када је дошао у Београд 1906. дао је књигу на преглед научницима Српска краљевске академије (претече САН и САНУ) Љубомиру Ковачевићу и Љубомиру Стојановићу. Они су је после вишемесечног задржавања вратили Томићу уз речи да још није време да се објави. Тајно су направили препис који је коришћен у научним радовима академика који заслугу Томића не спомињу. Он је 1942. на петстогодишњицу писања књиге сакупио новац и молио академике за подршку да објави књигу а они су се оглушили. Тек 1949. у Гласнику САН објављен је први опис зборника. Упркос обећањима Томићу који је књигу дао САНУ, она није објављена све до садашњег фототипског издања, за које су фотографије снимљене још 2012. године. Горички зборник још није рестаурисан, конзервисан и преведен на савремени српски језик.
Извор: Инфо-служба СПЦ
