Дана 10. августа 2020. године када наша Црква прославља и празнује Свете апостоле и ђаконе Никанора, Прохора, Тимона и Пармена и Преподобног Павла Ксиропотамског, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму посвећеном Светим апостолима Петру и Павлу у Јагњилу.
Архијереју су саслуживали: протојереј-ставрофор Драгољуб Ракић, јеромонах Петар (Драгојловић), протојереј-ставрофор Жељко Ивковић, јереји: Ненад Марковић, Марко Стевановић и Иван Ненадовић, протођакон Иван Гашић и јерођакон Василије (Старовлах). Лепоти богослужења допринели су “Српски православни појци” из Београда. Пре евхаристијског сабрања наш Архијереј је освештао палионицу свећа подигнуту у порти јагњилског храма.
Владика је у својој беседи говорио о значају молитве у животу хришћана. Епископ је рекао да свако добро дело ваља започети молитвом и да ћемо на основу нашег живота и делања бити питани о свему када изађемо пред лице Божије. Наш Архијереј се осврнуо на Јеванђеље о јаловој смокви, одломак који је прочитан на данашњем евхаристијском сабрању. “Дакле, браћо, обраћам се свима вама који носите име верујућих и који сте се удостојили да се назовете народом Христовим! Немојмо посрамити своје име и немојмо помрачити нашу веру делима безакоња. За нас није довољно само да се називамо верујућима: не, ми нашу веру морамо показати делима. Смоква пак представља људски род. Плод смокве је сладак, али су груби и некорисни њени листови, и погодни само за сушење.
Таква је и људска природа: како је од Бога предодређена да рађа најслађе плодове врлина, она, уместо тих плодова, почиње да рађа само грубе листове. Јер, шта може бити грубље од животних брига? У ствари, груби листови смокве – то је наша природа, њена греховна дела! Тој смокви, тј. људској природи, пришао је Спаситељ, гладан, тражећи на њој најслађи плод – Богу најугодније врлине, посредством којих се извршава наше спасење. Али осим листова – осим горког греха и несрећа које од њега настају, Он ништа на њој није нашао. Из тог разлога Он јој и говори: Да никад више не буде од тебе рода до века (Мт 21,19).
Спасење није од човека, врлина није од људске силе. Господ нам поручује: “Ја ћу устројити спасење; дарујући васкрсење кроз моја страдања, ја ћу, заједно са тим, даровати и ослобођење од животне туге.” Што је заиста и остварио. Прилепимо се Христу и ревнујмо у врлинама – чистоти, целомудрености, сиромаштву, трпљењу, миру, љубави, састрадавању, милосрђу, широкогрудости према сиротима, пристојности понашања, одевања и поступања, праведности, смирењу, и нарочито, у понизности Христовој, како би поставши судеоници Христови у страдању, могли суделовати и у Његовој слави, и приносити живу, непорочну жртву Богу и Оцу, у Цркви првородних, у дому оних који се радују!”, закључио је Епископ шумадијски.
Извор: Епархија шумадијска
