Једанаесте недеље по Духовима, 23. августа 2020. године, када Православна Црква прославља Светог мученика и архиђакона Лаврентија и епископа римског Сикста, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Успења Пресвете Богородице у Крагујевцу.
Његовом Преосвештенству су саслуживали: протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, протојереј Петар Пантић гост из аустријско-швајцарске епархије и братство Саборног храма.
Евхаристијском благољепију допринели су чланови хора Успења Пресвете Богородице, под руководством протојереја Драгослава Милована.
Након прочитаног јеванђелског зачала, Епископ Јован је поручио да се оно односи на свакога од нас, јер смо сви спремни да се огрешимо о другог човека: “Данашње Јеванђеље говори о праштању и о његовим плодовима. Нико нам није дао лепши пример праштања од Господа нашег Исуса Христа. То је показао на крсту молећи се речима: “Оче, опрости им, јер не знају шта чине”. То значи да када грех обузме човека, он заиста није свестан својих дела. Грех неће ништа што је Божије, свето и узвишено, већ хоће искључиво саможивост и себичност. Ако човек нема Духа Христове љубави, он заиста није Христов”. Затим, владика је упозорио колико је страшно када човек присвоји себичност као особину: “Када се човек понаша себично, његов живот се своди само на своје “ја”, а притом непрестано мисли да га неко други константно угрожава и жели му лоше.
Мислимо да је исправно да другом човеку све треба одузети, а не треба му ништа давати, јер он није попут нас. Један Свети отац говори да човек који је пун себе јесте највећи сиромах, јер је себе испунио собом, тачније оним који га је наговорио да о себи има високо мишљење. Сваки онај који о себи мисли најбоље, одмах почиње да угрожава другога укидајући му слободу”. Како бисмо се ослободили ове тешке особине себичности, Епископ саветује да се угледамо на данашње Јеванђеље које говори како Господ опрашта велике грехе свом слуги, а тај слуга није опростио знатно мањи дуг своме другу: “Праштање је велика хришћанска врлина, али оно мора бити двосмерно.
Онај ко прашта треба то да чини из љубави, а онај коме се опрашта треба да буде свестан тог опроста како после тога не би наставио да ради исто као што је и пре радио. Нека би нам Господ дао да имамо врлину праштања и да се молимо Богу да задобијемо опрост и све хришћанске врлине како бисмо се могли са правом назвати хришћанима”.
Извор: Епархија шумадијска
