У недељу, дана 09. августа 2020. године, када Црква слави светог великомученика Пантелејмона, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је свету архијерејску Литургију у капели на мирковачкој Водици. Епископу Херувиму саслуживали су јереј Миленко Гребић, умировљени парох, јереј Горан Тодоровић, парох бјелобрдски и ђакон Војислав Николић. Епископ Херувим беседио је по одслуженој Литургији:
-У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе нек је Богом благословен данашњи дан светога великомученика Пантелејмона који нас је сабрао овде у Мирковце, у овој малој, али пред Богом великој цркви њему посвећеној.
Велики је благослов кад год се можемо сабрати кад можемо осетити благослов Литургијскога присуства Божијега. То је оно што треба да нам увек бусњ утеха и нада у овоме времену, да у Литургији проналазимо смисао живота, да у Литургији проналазимо суштину живота у овоме времену. Да налазимо наду у свим безнадежним околностима која се пред нас увек намећу и која су нам увек, можемо слободно рећи, део наше свакодневнице.
Али у Литургији драга браћо и сестре то све се надилази, све се то побеђује уколико смо сједињени у Телу и Крви Господњој. То је оно што нас треба увек руководити, што нам увек треба бити руководитељ у овоме свету и у овоме времену у којем ми живимо. Није довољно да дођемо на свету службу Божију и да посматрамо благољепије светога Богослужења. Ако не учествујемо у њему онда све то добија сасвим другу димензију, али ако учествујемо у светој Литургији кроз тело и крв Господњу, кроз свето Причешће, онда то добија своју пуноћу и своје испуњење. Онда смо сједињени у духу празника, сједињени смо у духу житија тога светитеља, који нас је сабрао и окупио нас у ово Литургијско сабрање, у ову Литургијску заједницу. Да будемо сједињени у Христу, као што је његов живот био сједињен у Христу, у мученичкој крви, у мученичкоме страдању.
То је красило живот светога великомученика Пантелејмона, мученичко страдање за веру Христову, ношење крста Христовога и следовање светоме Јеванђељу. То су ти дарови које је свети великомученик Пантелејмон у своме животу носио и који су били круна његовога живота и његовога мисијскога дела у овом свету и овоме свету и у овоме времену. Иако је то било бреме 4. века, али то је актуелно и данас. Јер благодат Духа Светога актуелизује животе тих дивних светитеља свакога тренутка када се њих сетимо. Они нам требају бити путовође, путокази као што и сваки знак крај пута има свој смисао, тако исто и животи тих дивних светитеља у овоме времену имају свој смисао да нас руководе ка Христу, ка Богу, ка Цркви Божијој. То су свети путокази за живот у цркви Божијој за живот у филозофији, хришћанској филозофији живота.
Нема ниједне друге логике, ниједне друге филозофије сем Христове логике и Христове филозофије. То је права филозофија и права логика. То је прави морал и право понашање у овоме времену и у овоме свету. Све друго су само покушаји који немају свој циљ и немају своје испуњење. Јер у Христу се све испуњава, у Христу све добија свој смисао, добија благодат испуњава се у животу свакога од нас. Стога треба да будемо увек народ који знамо да ходимо тим Христовим уским путем, уским путем ка спасењу. То је уска стаза, то је стаза трновита, али благословена. Уска, трновита, али благословена јер ту стичемо врлине, ту се крепимо сузама, постом и молитвом да би задобили благодат живота вечнога. То је та стаза којом је ишао и свети великомученик Пантелејмон, стаза која и нас позива у овоме времену и овом веку да идемо тим путем.
Да имамо љубави према Богу, а онда и према својим ближњима, и својим комшијама и пријатељима и да тако стичемо суштину вере, да стичемо суштину односа који се непрестано изграђују у Христу и који добија своју пуноћу, а посебно онога тренутка када смо сабрани на свету Службу Божију, када смо окупљени око Тела и Крви Господње, то јест око Цркве Божије. Јер Црква Божија је радионица нашега спасења, најсавршенија филозофија живота. Не може ниједна друга овосветска тековина дати свој смисао и своју пуноћу и испуњење сем Цркве. Све то нас доводи до једнога почетка, али тај почетак нема свој крај, јер он се губи нестаје. Ако у Христу живимо и ако та филозофија добије ту своју димензију, хришћанску димензију, онда она има свој почетак има свој крај и има свој прави смисао.
Многи су мислиоци трагали за смислом у овоме свету, али уколико нису били, и то се могло видети кроз многе текстове и многа штива, филозофска и свака друга, они који нису били облагодаћени благодаћу Духа светога и нису били утврђени у вери Христовој, нису проналазили смисао у овоме свету. Као хришћани знамо који је смисао, које је усмерење и шта је суштина нашега живота. Да будемо народ небески, а то је јесмо. Да будемо народ светосавски, а то јесмо. И да се том филозофијом и том надом увек руководимо и да нам она увек буде нада ка путу у живот вечни, нада ка нашем јединству, нада ка нашој слози која треба да буде искључиво везана уз Цркву Божију, уз Јеванђеље Христово јер је то најсавршенија слога, најсавршеније јединство које се испуњава у Христу и које добија своју праву пуноћу и прави смисао. То су све доктрине које треба да стичемо кроз живот у Цркви Божијој, кроз примање светога тела и крви Господње и кроз учешће у светотајинском животу наше свете Цркве.
Нек је благословен драга браћо и сестре данашњи дан и наше сабрање овде у Мирковцима, нека нас благослов Божији увек прати, нека сачува ово место, овај свети дом овде, ову долину мира, тишине и молитве и нека Господ свима нама буде утеха и нада у овоме времену, бременитом времену, али времену уколико живимо у Цркву Божију и живимо у Христу и са Христом сигурно ћемо победити и тај крст Господњи који нам је дат изнети на Голготи страдања, а та Голгота страдања је Голгота нашега васкрсења. Живели нека сте сретни и благословени од сада и кроз сву вечнот! Амин.
