Преосвећена браћо архијереји, господине министре, драга браћо и сестре, драги пријатељи! За мене је велика радост и велика част што ми се пружила могућност да изговорим вечерас пред вама ову своју беседу, на позив Његове Светости Патријарха српског Г. Павла, коме желим да срдачно захвалим на пруженој ми прилици да будемо заједно.
Кад год се налазим у Србији, осећам да се налазим у својој кући. Не само због чињенице да смо ми, као православни хришћани, као Срби и Јелини, толико дуго чланови исте Цркве; тако се осећам и јер се као теолог, као смерни служитељ Цркве, радујем процвату богословља који видим овде. Српско богословље је већ на таквом степену да може да поучава и друге помесне цркве и представља пример за углед свим православним црквама данас.
Ближи нам се, браћо и сестре, почетак трећег хиљадугодишта после Христа и човечанство је позвано да, макар привремено, на тренутак, заустави избезумљени галоп којим се креће и да мало размисли. Али о чему да размисли? Бојим се, наиме, да данашњи човек и када застане да мало промисли, неће размишљати ни о чему другом, до како да увећа своју економску и материјалну моћ, или да још више напредује у науци, у знањима, да унапреди технологију и све остало шта га данас заокупља. Оно, међутим, о чему би требало данас да размисли, јесте одговор на питање: Шта је у ствари, сам човек? – Јер услед овог напретка, прогреса који се остварује, човек је изгубио самог себе, изгубио је свој идентитет. Бојим се да смо се и ми, православни хришћани, заведени свом том покретљивошћу, свим тим кретањем које карактерише човечанство, сада приближили опасности да изгубимо аутентични смисао појма „човек“.
Да бисмо открили идентитет човека, треба да претходно одредимо човекову различитост у односу на два чиниоца – различитост у односу на животиње и у односу на Бога. Јер човек јесте биће које се креће простором, на амплитуди између тих двеју стварности, између животиње и Бога. У чему је разлика између човека и животиња? Током историје, обично и поглавито, ова разлика је лоцирана у оно што називамо логиком или логичношћу, словесношћу човека, његовом способношћу да мисли. Штавише, и у терминологији светих отаца Цркве, човек се дефинише као логично, словесно биће, за разлику од животиња које су бесловесне, алогичне. Али, какав је, међутим, смисао овог термина – логос и логика, слово и словесност?
У древној јелинској (јелинској) мисли и философији термин „логос“ потиче од прастарог индоевропског корена чије је основно значење: сабирам, скупљам, уједињујем. Тако, значи, за древне Јелине, реч „логос“ није означавала само способност размишљања, него и човекову могућност да посматра свет у његовој целини и целовитости, као јединствену стварност која има, иза свега што постоји – и један јединствени „логос“, односно смисао.
Кудикамо доцније, у средњем веку, на западу Европе, овај термин је понео искључиво ово друго значење – могућност и способност логичког мишљења човека. На тај начин, постепено, почело се гледати на човека као на једино биће из животињског царства које је способно да мисли, да размишља и да просуђује о другима.
Ово схватање и овај појам о логосу н логици уздрмао је и угрозио познати биолог Чарлс Дарвин који је указао да су животиње створења која умеју да мисле, да размишљају, која имају чак и самосвест. Тако је Дарвин успео да покаже да човек није ништа посебно, изузетно, да је он у ствари део тог животињског света; он само по степену заступљености има више логике и словесности од осталих животиња, али се од њих не разликује јер је припадник истог животињског света. Тако се почело гледати на човека као на једну развијену животињу и следствено ставу да и „животиње мисле, као и човек“, специфична разлика између животиње и човека није у мишљењу, у логици.
Многе хришћане је узнемирила ова Дарвинова поставка, јер су претходно већ били прогласили ту човекову способност – логичност, словесност, мисаоност – за ону особину која чини човека јединим бићем створеним по лику Божијем. Јер, као што знамо, по хришћанском Предању, као и по Светоме Писму, човек је саздан по лику и обличју Божијем, по слици и прилици Божијој. Ако, дакле, ову створеност по лику Божијем поистоветимо са човековом логичношћу и словесношћу, тада смо заиста у опасности пред Дарвиновом теоријом. Овде, међутим, треба да будемо пажљиви; када свети оци кажу да је човек логично, слободно биће, они под тим не подразумевају само његову способност мишљења, већ тим исказом они хоће да укажу на чињеницу да човек има могућност да се сучели са својом сопственом природом. Св. Јован Дамаскин рашчлањује ову тезу и каже да бесловесне животиње нису кадре да чине ништа што не би било диктирано инстиктима њихове природе. И даље, човек се разликује од животиња управо по томе што може и да не буде послушан поривима своје природе.
Другим речима, специфична разлика између човека и животиње састоји се у његовој слободи, у ономе што Св. Григорије Ниски и оци уопште називају самовласношћу, влашћу над самим собом код човека. Тако, дакле, појам логоса и словесности, повезује се појмом слободе човекове. Сходно реченоме, произилази да када кажемо да је човек створен „по лику Божијем“, то значи да га је Бог створио по ономе што Он, као Бог, има. А то својство јесте својство слободе, самовласности. По томе се човек разликује од животиња и налик је на Бога.
Треба, међутим, да поставимо и оно друго питање: по чему се човек разликује од Бога? Пошто му је Бог даровао слободу, човек је поверовао да је постао бог и тако изагнао Бога из своје егзистенције – дакле „не треба нам Бог“. Човек је почео да верује да може учинити шта год хоће; тако је дошло до аутономизације, одвајања човека од Бога. И, на крају, стигло се до безбожног хуманизма који верује да нема силе изнад човека. Верује, дакле, да се човек не разликује од Бога, да човек јесте бог. Тако је на једној страни тенденција да се човек изједначи са животињом, а на другој страни тенденција да се изједначи са Богом. Где се налази истина?
Заиста, човек је од Бога добио самосталност, слободу. Али, постоји и суштинска, битна разлика која се састоји у томе да човек јесте створено биће, односно створ, створење, док је Бог нестворен, несаздан. Следствено, човек, као слободан, „може да хоће“, да жели то што хоће, али не и да оствари све то што хоће. Док се код Бога „моћи“ и „хтети“ поистовећују, дотле се код човека – који је биће створено, започето, условљено – не поистовећују, нужно и аутоматски, воља и хтење са једне стране и способност и могућност остварења жељеног са друге. Резултат тога јесте да је човек трагично биће. Жели да превазиђе ограничења која му поставља његова природа као створеног бића, али уједно констатује управо ову тежњу и чежњу човекову и његов неуспех да је оствари. Древна јелинска трагедија обелодањује управо ову тежњу и чежњу човекову и његов неуспех да је оствари. Поука и наравоученије старе јелинске трагедије је да човек и не треба да тежи да изађе из својих оквира, да их превазиђе; не треба дакле да допусти себи оно што су древни Јелини називали „обест“ (ὕβρις, húbris) или охолост према усуду, или према боговима. Човек, дакле, треба да остане задовољан оним што му омогућава његова природа.
Овај савет човеку – да не покушава да изађе изван својих оквира – добио је касније две различите варијанте, две развојне линије у различитим философијама и религијама: једна је она коју запажамо у развијеним оријенталним религијама, по којима човек треба да буде послушан у односу на Природу, треба да се прилагођава Природи. Другу уочавамо у данашњој западној цивилизацији по којој човек треба да развија своје логичке, словесне способности да би био у стању да потчини, да покори Природу својој људској логици. Тако је савремени човек, тачније човек данашње западне цивилизације, до те мере развио своју логичку способност и пре свега толико развио технологију, коју и ми познајемо, све на уштрб Природе. Тиме је створен и опште познати еколошки проблем са којим се суочавамо у најоштријем облику. Данас нас је, дакле, цивилизација довела до дилеме – или се покорити Природи, или је уништити, а тиме и саме себе. Човек се данас налази у безизлазу – јер је изгубио свој идентитет, и у односу на Природу и, у односу на Бога.
Погледајмо сада решење које на ову дилему, на овај проблем, пружа православно хришћанско предање и богословље.
Два су извора из којих ми, православни хришћани, можемо да црпемо појам човека. Један извор јесте наша вера у Тројичног Бога, а друга је Богочовечанска личност Господа нашег Исуса Христа. Погледајмо сада како се појам личности човекове обелодањује пред нашим очима, у светлости ових двају средишњих догмата, двеју централних верских истина православних. Из догмата о Светој Тројици изводимо појам човека као личности – дакле, појам личности се заснива на догмату о Светој Тројици. Сви знамо да се догмат о Светој Тројици састоји у нашој вери да је Бог један по својој суштини, а тројица по лицима, по личностима. Појам лица (грч. πρόσωπον, лат. persona), претходио је откривењу догмата о Светој Тројици, али је у том, претхришћанском значењу, та реч означавала маску, коју је глумац стављао на себе у току представе, а не лице у правом смислу речи. Захваљујући, међутим, догмату о Светој Тројици, овај појам добија нови садржај. Лица Свете Тројице, наиме свако од тих Божанских лица појединачно, јесте јединствено и неописиво, јер се једно лице нераскидивом везом повезује са другим и трећим лицем. Да вас не бих замарао појединостима излагања учења о Светој Тројици, желим да одмах пређемо на антрополошко значење и антрополошку примену овог догмата. Када, дакле, у хришћанском схватању, у хришћанској терминологији, кажемо „лице“, „личност“, „просопон“, онда подразумевамо једно јединствено и непоновљиво биће које свој идентитет добија од свог односа са другима. Тако се, дакле, човек, као икона Божија, као биће створено по лику Његовом, сада може окарактерисати као личност, као лице. Само је човек личност у целокупној творевини Божијој, јер је само човек јединствено и непоновљиво биће које се пројављује, „избија на видело“ као личност, као јединствено и непоновљиво биће, а на основу свог односа према Богу и према другим личностима – људима.
На личности нашег Господа Исуса Христа поучавамо се и просвећујемо, да бисмо разумели како човек у историји може да постане личност. Христос је савршени човек, Он је најсавршеније људско биће, он је узор, образац за човека. Начин на који се Христос пројављује као савршени човек у историји карактеришу следећи елементи: прво и основно обележје јесте „кеносис“ – самоиспражњење, самосмиравање (испражњење себе од себе, на неки начин). Тим „кенотичким“ ставом Он се одриче своје аутономије, своје аутаркичности, своје самодовољности. Следствено, пут којим је кренуо савремени човек, пут аутономизације и аутаркије, пут самодовољности, долази у сушту супротност са личношћу Христовом, који је „смирио себе“ (грч. ἑαυτὸν ἐκένωσεν), понизио се, снисходио до краја и ставио се на располагање Богу и људима.
Тако, дакле, пут којим човек треба да иде да би постао савршен, по овом схватању, јесте умртвљивање сопствене аутономне воље и љубав. Љубав до жртвовања самога себе. Пуни или потпуни, савршени човек јесте онај који је способан да себе жртвује ради других. Христос нам, међутим, показује себе савршеним човеком и својим васкрсењем. Показује нам тиме да човек не може да нађе компромис са смрћу, да се помири са њом. Човек је саздан за бесмртност, а ту бесмртност не може достићи сам, него само захваљујући захвату Божијем и предавањем себе Богу. Све ово нису пуке теорије, већ стварности које се живе, доживљавају у Цркви.
Кроз ликове својих светитеља, мученика, подвижника и других угодника Божијих, Црква нам показује овај образац „кенозе“, покоравања и жртвовања себе. Црква, дакле, сведочи да човек проналази свој идентитет када даје и дарује себе другоме, а не када претендује на ствари које, наводно, њему треба да припадају. На овај начин, Црква може, у овој данашњој цивилизацији, да представља сведочанство о истинском хуманизму. Данас човек, са тенденцијом да истиче своју индивидуалност и своја индивидуална права, долази у опасност да у крајњој линији изгуби појам личности јер –не заборавимо – једно је индивидуа, а друго је личност. Данас су људи постали индивидуе-јединке, али нису израсли у личности. Разлика је у томе што се индивидуа, јединка, може замислити као „сама за себе“, док се личност не може замислити изван односа са другима. Не постоји, „ја“ без „ти“; као што у Светој Тројици не постоји Отац без Сина и Светог Духа, нити Син или Дух Свети без Оца. Личност, дакле, представља појам који се не може поистоветити, не може се наћи компромис – са појмом индивидуе. Човек је данас до те мере пренагласио своју индивидуалност и потребу индивидуалне „среће“, да се више ни за шта не бори осим за индивидуалну срећу. Губи се, дакле, идентитет човека када се изгуби појам личности. Данас се тај појам губи и кроз потчињавање појма личности технологији која човека сада већ претвара у број, у цифру. Ако не будемо будни као хришћани, ако не будемо обраћали пажњу на озбиљност овог питања, извесно је да ћемо се кроз напредак технологије сви претворити у бројеве, свако ће изгубити своју јединственост; људи ће изгубити своју самосвојност, непоновљивост чиме ће се заправо и људска врста изгубити, ишчезнути.
Највећа опасност за човека у миленијуму који је пред нама, мислим да долази од овог развитка технологије, који му пружа многе могућности и олакшице и на услузи је поменутој тенденцији ка индивидуалној срећи; зато ће људи веома лако и радо да се потчине моћима технологије, да дозволе да буду уловљени у њене мреже. Наравно, није лако рећи шта човек треба да чини, не може се одрицати технолошког напретка, али мислим да при свему томе треба да спасемо свест о себи као личности, појам личности да сачувамо. И да пружимо динамичан, одлучан отпор када запазимо да технологија, упркос свим олакшицама које пружа, започне да нас у исти мах лишава личне посебности, претварајући нас у бројеве.
Ове мисли, драга браћо и сестре, желео сам вечерас да вам изложим, јер верујем да је питање човековог идентитета тема која нас све занима и заокупља. Покушао сам вашу љубав да подсетим на истину – колико је тешко сачувати појам личности, колико је потребно напора, подвига, будности да не бисмо пали, да се не бисмо срозали на раван животиње и, другим речима, постали робови природе. Или, колико је потребно наше пажње, будности, подвига, напора да не постанемо индивидуе или бројке. То зависи од самога човека, представља његову одговорност – да ли ће и како сачувати свој идентитет.
Верујем да Црква има мисију и послање, да одржи човеков идентитет као иконе Божије у свету. Она је ту истину одржавала током историје и то ће продужити и у будућности, у долазећем хиљадугодишту, носећи наду и живот свету.
Најлепше захваљујем на вашој пажњи и стрпљењу, као и преосвећеном брату, Епископу бачком г. Иринеју, за труд око симултаног превођења.
*Предавање у великој Сали Коларчевог народног универзитета у Београду, 4. јуна 1997, у оквиру циклуса „Две хиљаде година хришћанства“, уз симултани превод Епископа бачког Иринеја (Буловића); Искон, 4/1997, стр. 18–20.
