На празник Воздвижења Часнога Крста, у подгоричком Саборном храму Христовог Васкрсења одслужена је Света Литургија којом је началствовао протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. Оцу Далибору саслуживали су: протојереји Миладин Кнежевић и Мирчета Шљиванчанин, као и протођакон Владимир Јарамаз.
Свима сабранима, надахнутим пастирским словом обратио се началствујући протојереј-ставрофор Далибор Милаковић.
Отац Далибор се у уводном дијелу свог пастирског обраћања осврнуо на значај и символ Часнога Крста Господњег:
,,Крст је знак побједе и силе, али крст је истовремено и знак побједе живота над смрћу – истовремено је и васкрсење. Крст који је некада био поруга, на коме су се распињали и понижавали преступници постао је највећа сила и знак у историји рода људскога.”
Он је у свом даљем обраћању навео да је празник који је установила Црква, празник који се прославља као сјећање на историјски догађај проналажења и подизања Часног Крста у Јерусалиму од стране мајке цара Константина Великог царице Јелене.
,,Данашњи празник воздвижења, или у ствари уздизања – проналажења Часног Крста Господњег јесте историјски догађај када је царица Јелена, мајка цара Константина I великог пронашла Часни Крст Господњи. На том мјесту, гдје је царица Јелена пронашла Часни Крст у Јерусалиму, на том мјесту је подигнут храм Христовог Васкрсења, управо овај наш храм подјсећа на тај храм Васкрсења, а олтар подсјећа на Голготу, на мјесто гдје је Господ био разапет.” – појаснио је отац Далибор.
Он се у другом дијелу свог обраћања дотакао и оног што је садржано и символички и суштински једнако, у знамењу Часнога Крста Господњег:
,,Данас смо такође чули у Јеванђељу Христовом, о страдању Господњем на крсту. Управо кад год се осјењујемо часним крстим, крсним знамењем, ми се осјењујемо Христовим страдањем али и васкрсењем.”
,,Није лако носити крст Господњи. Свако од нас када прими свету тајну крштења, свету тајну миропомазања на себе понесе тај крст Господњи. Некоме је крст који носи већи, неко је мањи, али је важно да свако од нас тај крст који смо добили од Господа понесемо кроз живот са страхом и љубављу, да га понесемо на својим леђима као што га је и Господ носио, али је у том крсту који је Он носио био сав терет гријехова рода људског у свим временима, зато је сваки наредни крст послије Његовог, лакши крст. Зато нема изговора да не носимо крст. Морамо понијети крст, морамо проћи кроз разна искушења у овом животу, кроз разна страдања, али сјетимо се да након страдања увијек долази васкрсење.” – закључио је на крају свог обраћања прота Далибор.
.png)
