Руковођени интересовањем и недоумицама верујућих људи темом да ли треба клечати и радити велике метаније (коленопреклоњења) у току недељних богослужења доносимо у наставку одговор Светог Василија Великог. Напомињемо да је реч о великом црквеном оцу, подвижнику, учитељу монаха, писцу древног литургијског текста, па да је самим тим његов одговор пројава аутентичног етоса Цркве коме је страна свака самовољност и очигледна или маскирана гордост (=прелест). Одговор је да не треба, а образложење говори само за себе за оне “који имају уши да чују“:
“Стајањем за време молитве не сећамо се само благодати која нам је дата на дан Васкрсења, већ такође чињенице да је тај дан на неки начин икона будућег века. Због тога Мојсије почетни дан не назива првим већ ‘један’. Каже: ‘И би вече и би јутро, дан један’, као да се тај дан често враћа. Због тога је тај дан један (уједно) и осми утолико што по себи указује на онај дан који је заиста и једини и осми… Реч је о стању које долази након овог времена, о бескрајном дану, дану без вечери и јутра, о веку који је увек трајан и увек млад. Црква нужно учи своју децу да у тај дан обављају молитве стојећи, да трајним сећањем на бесконачни живот не бисмо занемарили попутнину за оно путовање.
Свака је Педесетница сећање на Васкрс што нам предстоји и у вечности. Онај наиме, један и први дан, седам пута помножен са седам, даје седам седмица свете Педесетнице. Она почиње првим даном и завршава се истим који се у међувремену одвија педесет пута кроз сличне дане. Стога сличношћу опонаша вечност, јер у кружном кретању онде завршава где и почиње. Црквени устави који нас поучише да се тог дана у молитви ваља држати усправно, очигледним сећањем преносе наш дух из садашњости у будућност.“
Свети Василије Велики, О Духу Светом
Приредио:
протонамесник Александар Р. Јевтић
Извор: Епархија жичка
