Тема часа: Теологија иконе (пети час)
Израз којим се означава најдубљи, богословски смисао феномена који се зове икона; односи се на њено унутрашње значење, димензију, функцију. По Православном схватању иконе (грч. είκών - слика), није нимало адекватно посматрати је као материјални објект и феномен, само споља; то би била само иконографија, психологија лика насликаног на икони, мањим делом иконологија и ништа више од тога. Икону је потребно умно и духовно схватити, па пронаћи и доживети њену благодатну реалност која није од овога света. Будући да представља прозор из времена у вечност и из простора у безграничје кроз које струји дах и изобиље божанских нетварних енергија и улива се у тварни свет, икона представља комуникацију у којој човек види очима вере вишу енергију, нестворену реалност и прима је, усваја и постаје њен причасник и учесник.
На икони је насликан сам тросунчани, тројични Бог који на њој реално присуствује: неизрециви и невидљиви Отац показао се откривањем преко Свога Сина који га је објавио (Јн 1,18). Зато је Бог Син његова нетварна рођена слика, док је Дух Свети, такође нетварни али исходећи лик. Преко њих се посредно открива Бог Отац у свету и присуствује у историји - он који је само ћутање, али не ни празно, ни игнорантско, ни агресивно, него ћутање од пуноће садржајне која не може да се улије у речи. Божанско и човечанско - Оригинал или Прволик и његова слика или лик - били су у рајској преисторији у пуној комуникацији и сагласности: божанско је улазило у човечанско, па се Адам у Рају непосредно обраћао Богу. Падом у Грех човек губи своје изворно двојединство бића, јер се између њега и Бога јавља одвајање које ћe тек Христос својим Оваплоћењем да превлада, чинећи тиме и антиномију човековог бића савладивом. Двојединство човековог бића чије васпостављање или рестаурацију чини Христос, открива могућност човеку да позив непознатога Бога (Дап 17,23) који је и даље - али само суштински - непознатљив, односно надсхватљив, тј. уопште се не може схватити; ово из простога разлога што је познање Бога немогуће човеку који је удаљен од Бога и нема никаквог односа с њим. Христос успоставља тај однос и тако у човеку обнавља своју слику која је падом деформисана, запрљана, унакажена, али није уништена, па сад човек може у њој, обновљеној, да се огледа и одслика његов пречисти и прекрасни лик.
Између превечнога Прволика или Пралика, Бога Сина, и првога човека, Адама, створеног према њему, као његове слике, нема супстанцијалног јединства: нестворени вечни Бог је дубоко и високо својом суштином трансцендентан, и никако се не меша, чак и не дотиче, својом суштином - суштине створенога света. У Православној теологији, антиномичност познања Бога налази своје разрешење у божанским нествореним енергијама. Икона је слика Прволика, али по суштини друкчија од њега. Зато верник који се молитвено клања пред Христовом иконом, не клања се њој као предмету, него лику лица које је на њој изображено, јер је она само тварна слика надтварнога бића чије енергије, које невидљиво присуствују, спајају идентитет видљивога са невидљивим. Суштина насликанога у икони невидљиво присуствује као божанска енергија. Тако, икона постаје средство усхођења човековог поштовања у љубави према Богу, према бићу Божијем. Молитвене речи и песме, упућене Богу преко иконе, нису изговорене у празно, нити личе на писмо послато без адресе, него су упућене ономе ко их реално прима и на њих одговара преко својих благодатних енергија, па се молећи ускоро испуни другим и друкчијим доживљајем. Ради човека, Бог је примио видљиву природу, одн. изглед, који може да се слика: његова идеја или вид постаје очигледна у Оваплоћењу које стоји пред верником изложено његовој пажњи, али не радозналог посматрача и естетског аналитичара и можда уживаоца, него - предложено пажњи његове вере. Као што се види, божанске енергије су мост између суштине нествореног Бога и суштине створенога света; оне проистичу од Бога, из његове суштине: својствене су суштини и, као и она, вечне и нестворене. Зато се њихово поштовање у овом свету, преноси на свети лик, одн. личност која је у свету Царства Божијег. Дакле, икона као таква превладава човекову чулност и омогућује духовну климу у којој верник реално општи са бићем Бога и Његових светих. Будући таква, икона је откровење горње славе, славе оних у Царству Божијем.
Ваш вероучитељ,
Бранислав
