Природа је Црној Гори подарила штитове горостасних планина за одбрану Слободе као свог најузвишенијег Смисла опстанка . Пред надолазећом пошасти нове цивилизације 21 века која пред собом руши Спомен, Славу ,Традицију и Веру- Митрополит је саградио још једну Тврђаву опасавши своју Вечну Гору небројеним црквама . Саградио јој тврди град – светлосни и духовни бедем!
Митрополит Амфилохије је попут српскога Дантеа сагледао паклене поноре „Косовскога судилишта“. Састављао је раскомадана тела и молитвом тешио пострадале и заборављене од свих србе на Космету. И никада није одустајао од свог пута са само једним циљем- стићи до ближњега свога. На том најкраћем од свих путева Митрополит је прошао стотине хиљада километара. Тај сусрет , са Човеком, са својим Родом и Народом био је крајеугаони камен Његове Вере.
У време највеће отуђености када је људска душа утамничена у до сада најмасовнијем светском логору на свету- такозваном Карантину – Митрополит је дао и сам живот хрлећи и даље у сусрет Човеку.
На вијугавим црногорским стазама , стремећи само једном једином циљу- Лучи Ловћенског Свевидца, стизао је у свако село увек као да се враћа својој кући, јер родио се наш Владика међу петнаесторо деце. Одрекавши се своје личне Породице, ородио се најтешње са целим Родом. Тако је његов наизглед мрки поглед у сусрету са сељанима постајао благ, а лице би му тек у сусрету са врлином оних “ последњих Људи који ће бити први“ засијало на ливадама испред цркви. Сретеније , Встрећа или Срећа- сусрет са Митрополитом увек је био Празник, јер онај који уистину верује има шта и да слави!
Тако је прославио са нама Празник чак и овај, последњи пут!
Говорио је у болници да ће жив или мртав стићи на Цетиње да слави Светога Петра , чији је био наследник, речију , делима,и архетипском сликом коју смо срцем препознавали. И Стигао је ! Стигао још једном у Цетињски манастир да и мртав живо , још увек телесно присутан, посведочи своју Веру , и верност своме Роду !
