Млади теолог из Колумбије Родриго Јукума Трухиљо прије само једну деценију вјероватно није ни слутио да ће га трагање за истинама вјере судбински везати за православље, поприлично страно и далеко овој, традиционално католичкој, латиноамеричкој земљи. Још мање, да ће га то трагање одвести на други континент, у земљу за коју није знао ни да постоји. Опет, да ће у тој непознатој земљи стећи пријатеље који ће му као друга породица прирасти за срце. И најпослије, да ће га живот у новој вјери и будући позив мисионара, упркос већ стеченом теолошком образовању, вратити на почетак – у школске клупе.
Родриго је још у Боготи постао православац, 2012. године – од када се зове Теофил, двије године након што се са учењем и традицијом источне цркве упознао на тамошњем теолошком факултету.
Богољубље, што његово ново име и значи на грчком, одвело га је потом у Црну Гору, на Цетиње, гдје већ двије године похађа Богословију Светог Петра Цетињског.
Са 37 година на Цетињу је опет средњошколац. По завршетку школовање, план му је, каже, да се врати у своју Колумбију и да ради на мисионарском ширењу православља међу својим сународницима.
„Упознао сам православну цркву на факултету, на екуменском симпозијуму 2010. године. И од тих дана почео сам да истражујем о православној цркви која је присутна у Колумбији. Читао сам пуно о екуменској теологији са обје стране, јер сам то морао да знам како је православна црква у Колумбији канонска. Затим сам одлучио да постанем православац. У присуству оца Михаила у Боготи, 12. фебруара 2012. године, било је моје миропомазање. То је резултат еклисиолошког истраживања и жеље да постанем дио цркве која има живу традицију. Поносан сам на то што јесам“, започиње причу за Директ портал Теофил, на српском језику који уз велики труд тек усавршава.
По благослову архијереја Српске православне цркве – епископа јужноамеричког Кирила и митрополита црногорско-приморског Амфилохија, у Црну Гору је дошао са, тада ђаконом, а данас оцем Естебаном Диазом Нињом, који је такође Колумбијац. Своје искуство на цетињској богословији, када је прошле године почела настава и када се опет нашао у улози средњошколца, описује као – одисеју.
„Прво, моје колеге ипак су дјеца, имају између 14 и 15 година, док сам ја одрасла особа. Друго, ја сам имао већ радно искуство као професор. Било ми је лако да се прилагодим колегама и предавачима. Али истовремено је било тешко бити опет средњошколац. Хвала Богу, академски језик богословије је мојој професији и мени разумљив. Ипак ми је тешко да добро говорим српски језик. Али полако учим. Треће, све ово видим као прилику за стицање врлина као што су стрпљење, послушност, понизност, једноставност. На крају тајна успеха је Учити заборављајући“, каже Теофил.
Кад је ријеч о католичкој и православној цркви, као богослов, каже Теофил, може да посвједочи – да има више оног што нас спаја него што нас раздваја.
„На крају, из мог искуства, увијек говорим о цркви као тијелу са једним плућима – које има два своја крила: оно Истока и друго Запада хришћанског.”
Наш саговорник је већ двије године у земљи за коју каже да није знао ни да постоји. Ипак, одлучити се на тај корак није му било тешко. Пресудио је авантуристички дух и жеља да откривањем непознатог.
„Сазнао сам да постоји држава Црна Гора после посјете митрополита Амфилохија Колумбији. Ипак, није ми било тешко одлучити се на долазак, јер сам авантуристичка особа. А оно што не познајете – научите.“
А упознао је, каже, земљу лијепих пејзажа, вјерских споменика, и пријатеље које ће заувијек носити у срцу.
„За Црну Гору могу да кажем, без уласка у политику, да је то земља која има социјалну сигурност. Такође ту су лијепи пејзажи – језера, планине, вјерски споменици… Шта тек рећи о прелијепим плажама! Кад је ријеч о људима, свака генерализација је субјективна. Међутим, људи које сам упознао су угодни, пријатељски настројени. Изграђују повјерење са лакоћом. Имам пријатеље који су ми као породица и које ћу увијек носити у срцу.“
Током свог боравка на Цетињу схватио је да ни знање Црногораца о његовој земљи није на завидном нивоу. На питање шта просјечан Црногорац зна о Колумбији – одговара кроз смијех.
„Кад сазнају да сам Колумбијац, одмах ми кажу дрога, кокаин. Ја им одговорим у шали: и имамо најбољи на свијету. Неки причају о фудбалу… Изгледа да не знају много о Колумбији.”
Теофил још није имао прилику да посјети Требиње, а нада се да ће ускоро и ту жељу остварити.
„Прошао сам кроз Босну и Херцегину 15. новембра прошле године, када сам с мојим колегама са богословије ишао у Хрватску. Присуствовали смо освештању цркве у селу Кућанци, гдје је рођен патријарх Павле. Цркву је освештао патријарх Иринеј… Поред тога, такође сам посјетио Гацко и село Доњи Казанци. У Доњим Казанцима живи једна мени врло драга породица. Све сам ово упознао захваљујући архимандриту Данилу, игуману манастира Светог Симеона Мироточивог у Подгорици. Надам се да ћу ускоро упознати и Требиње.”
Из Колумбије му, каже, недостају породица и пријатељи. Ништа више. Зна да је овдје само привремено. Након завршетка Богословије Светог Петра Цетињског, опет ће се вратити у своју далеку јужноамеричку земљу. Јер, тамо тек почиње његова мисија – да своја знања и свједочанства о вјери подијели и са својим народом.
Марија Манојловић
