Звона на многим црквама и манастирима на Косову и Метохији су се огласила у знак жалости поводом упокојења Митрополита Црногорско приморског г. Амфолохија, а служени су и помени за покој његове душе у свим храмовима где је то било могуће.
Поменом су се од Митрополита опростили професори и ученици Призренске богословије
Помен је служен и у капели богословије Св. Кирило и Методије у Призрену, где се кратком пригодном беседом од Митрополита опростио проректор Богословије отац Исидор:
-Децо и професори, сазнали смо да се упокојио Митрополит Амфолохије, један од великих отаца кога смо од милости звали ђед, човек кога смо удостојени заиста у овом свом веку да познајемо, да се са њим молимо, да се из његове руке причешћујемо. Достојни наследник апостола и отаца цркве, онај који је благодаћу и дејством Светога Духа у цркви Божјој произвео и родио оне које ми данас називамо оцима, отишао је у наручје Господу ка коме је целог живота хитао, отишао је тамо да се са Св. Василијем Острошким, Петром Цетињским и Петром другим Његошем пред Господом за нас моли. Ми као људи који верујемо у васкрсење знамо да је жив Бог наш, жива ће бити душа наша и да заиста имамо пред Господом Живога молитвеника Митрополита Амфилохија.
Туга у Великој Хочи
У Великој Хочи су се звона у знак жалости за великим пријатељем овога села Митрополитом Амфилохијем, огласила истовремено са звонара три цркве у селу: Св. Јована, Св. Николе и Св. Стефана.
А у цркви Светог апостола и јеванђелисте Луке, парох великохочански отац Миленко Драгићевић је рекао окупљенима да је у празничном дану, када се славе Свети Лука и Свети Петар Цетињски пуном радости и тужан јер је до њих стигла вест о Митрополитовом упокојењу:
-Данас је леп дан, Божји дан који нам је Бог дао, да га прослављамо и све да чинимо у славу Божју. Тешко је рећи данас, али морам рећи да је тужно овде кад смо чули вест да се упокојио Митрополит црногорско приморски Амфилохије који нас је овде кад је нама било најтеже посећивао и давао нам речи утехе. Нека Свети Лука прими његову душу где праведници почивају.
Помен служен и у Ораховцу
И у цркви Успења Пресвете Богородице у Ораховцу мештани су се окупили на литургији и помену који је за покој душе Митрополита Амфилохија служио парох ораховачки отац Веља Стојковић. Обраћајући се окупљенима по завршетку помена, отац Веља је рекао:
-Помолисмо се за покој душе блаженопочившег Митрополита Амфилохија сећајући се како је он када је најтеже било на просторима Косова и Метохије од 1998. и 1999. године био са нама. И како је налазио времена и храбрости да тела или посмртне остатке наших Срба који су страдали, гинули од непријатељских руку по пољима, по јаругама, по потоцима и свуда где год би их нашао сакупљао, обављао опела и сахрањивао. Он је величина и као човек и као духовник, али и ништа мање као велики борац у оном тренутку када је најтеже било. Јер како се каже,, У добру је лако добар бити, на муци се познају јунаци“ Његово јунаштво јесте да је он Бога носио у сваком трнутку, да се није бојао за свој живот, иако је било и по његов живот ризично, али Господ увек устроји када су најбоље жеље и најискреније онда се има снаге, има се воље, има се и енергије да се поднесе и издржи сав терет који је пред нама. Нека је покој његовој души и вечан му спомен!
Рука помоћи и утехе Србима у Ораховцу и Великој Хочи
Са великом тугом смо примили вест да се упокојио Митрополит Амфилохије. Упоредо са том вешћу код Срба Велике Хоче и Ораховца оживеле су успомене на Митрополитове посете у време када је Метохија горела, када су Срби на сваком кораку убијани, киднаповани, када је народ као обезглављен протериван из својих кућа и гледао у Небо тражећи спас.
Заврнутих рукава и загрнуте мантије, Митрополит је ходао по крвљу натопљеној Метохији и покушавао да помогне колико је и како могао. Молио се, крштавао и сахрањивао, доносио хлеба и млека за уплашену децу, спуштао руке на њихове главице, и из ока пуштао сузу за погинулим, искасапљеним старцима, старицама, младићима и децом…
Његова рука на глави уплашене мајке Видосаве Матић у Ораховцу децембра 1999.године када су јој одвели два сина у неки затвор КФОРа, остаће ми заувек у сећању као рука утехе спуштена на главе свих нас престрашених Срба у Ораховцу и Великој Хочи.
Памтићемо га и као кума Косовских божура, ансамбла деце са Косова и Метохије, које је прво он примио у незавршену крипту храма у Подгорици, истог оног храма где је себи наменио место вечитог почивалишта. Ниједна слава ил годишњица у Црној Гори за Митрополита није била замислива без деце са Косова и Метохије, без песме са Косова. А исто тако, ни велики празници и јубилеји на Косову и Метохији, нису били замисливи без Митрополитовог присуства. Од Пећке Патријаршије, Дечана, Зочишта, Призрена, Велике Хоче, Ораховца, Грачанице… увек је ходао усправно гледајући у Небо јер је знао да док је тог погледа и молитве има наде за Србе и српске светиње на Косову и Метохији.
И последње сећање ћемо носити на Митрополита као человођу литија за одбрану светиња у Црној Гори, које смо ми Срби са Косова и Метохији доживели као литије и за одбрану светиња на Косову и Метохији, за одбрану светиња свуда.
Иако смо тужни због његовог упокојења, срећни смо што добијамо новог молитвеника пред Господом који ће сада са Неба спуштати руку на наше главе када нам помоћ буде потребна.
Оливера Радић, професор из Ораховца
