Тајанствена је и снажна. Са собом носи чари боли и туге, а некада обједињује осјећаје среће, благостања и љубави гдје су њени супарници, ријечи и мудрост, сувишни.
Тишина. Једна ријеч, појам и смисао. Призор и осјећај који својим немилосрдним канџама обузме човјекову душу, ум и срце. Колико год сам јака и вјерујем у Бога, иако тиха, тишина створи буру у мени. Сузе без моје дозволе узбуркају мирно море и, попут сиве новембарске кише, умију ми лице.
Смрт. Неминовна појава која нас све чека негдје покрај пута звани живот.
Вјерујем. Вјерујем да се Та душа најзлатнијим крилима успиње Ономе који Му је подарио живот и узео свету душу. Мноме влада тишина боли и тишина утјехе. Оне утјехе која произилази само из вјере.
Пишем. Посмртна звона мог Храма ми својим звонким и тихим, радосним и тужним звуком шапућу да је Сунце ту. Говоре ми да се Небо радује. Радост. У моменту сулуда помисао. Како бити радостан без своје потпоре и уточишта? У аманет смо остављени једни другима. У нама самима је уткан Он. Он кога смо до сада овоземаљским очима гледали и радовали му се, Он за којим сада потајно плачемо, Он који нас од сада вјечно гледа и моли се пред Престолом Свевишњега, Којему је посветио Свој свети живот. То је оно што ме окрјепљује и чини ме, на крају, мирном. Тражење за ријечју која може вјеродостојно описати осјећања која испуњавају пространства душе равно је немогућему. Преостају нам молитва, нада и чување успомена. Првенствено нам тишина смрти забоде оштар мач у душу, а касније нас помилује тишином љубави и милости. Толико је тајанствена и снажна, радосна и тужна. Али, на њеном крају је сјајно Сунце.
Јелена Зековић,
ученица другог разреда барске Гимназије
