Много увода ми се мота по глави када треба започети реч о тако слојевитом човеку, са бројем живота у једном који би одговарао трајању живота дугог два века. Да бих у овом писању бар колико толико била оригинална схватила сам да не треба да измишљам велику мисао, већ само да пишем о ствараоцу великог дела што је, признаћете, много теже. У једном од интервјуа Петера Хандкеа новинар пита: „Чувате ли нешто у фиоци?“, на шта Хандке одговара: „Ја немам фиоку.“ Можда најтачнији опис блаженопочившег митрополита Амфилохија Радовића јесте управо овај. Он никада ништа није скривао у фиоци, једноставно је није имао. У хришћанском етичком смислу га је то чинило посебним док је, са друге стране, онима који служе илузији постојања измереног и опипљивог, управо нескривеност мисли и дела давало повод да га површно тумаче као контроверзног учитеља.
Ако завиримо код Витгенштајна, видећемо да је етика истраживање питања шта је добро, али и истраживање питања шта је вредно, или шта је заиста важно. Можда је етика једноставно истраживање питања шта је смисао живота, или питања шта чини да је живот вредан живљења? Истраживање питања који је начин живота прави? Хришћанска етика коју је митрополит сведочио је племенитост изабраног пута, јер само племенит пут спасава човека. Знајући да је највеличанственија људска особина храброст, а најдивнија људска потреба јесте потреба за стварањем, крчио је путеве тим врлинама, ходајући полако, никуда не журећи, застајкујући да види и чује. Човек који је не само историји него и свакодневном животу завештао стварање и подизање, путем своје сопствене духовне снаге, уникатног искуства сусрета са другим човеком, јер су сви ти сусрети били драга пристаништа кроз које је душа васкрсавала, где је „говорити, значило бити вечито на путу“. Oбгрљавајућег погледа, реалног искуства живота, доброте и вечности, напустио је ову планету у тренутку када се његова визија, инспирисана његовом вером најјаче чула и највише осећала. Митрополит Амфилохије Радовић је био историјско херојска фигура, метафизичких увида, који је трансцендирао све категорије, у класичном смислу тих речи. Озбиљан мислилац, способан да из серије животних искустава извуче оно најбитније и да из разноврсних знања „исцеди“ суштину смисла о човеку и призвану слику његове егзистенције. Његов лик је један од архетипских, због чега је имао и наставиће да има тако снажан чак и нарастајући одјек.
Богословље и политику је тешко раздвојити у животу Цркве јер и једно и друго носе поруку, али као човек Цркве он је умео да јасно артикулише поруке у времену тешких искушења нашег народа. Имао је углед и кредибилитет који је многим политичким лидерима против којих је проговарао недостајао. За разлику од оних о којима је гласно проговарао људским духом и исконским снагама истине и вредностима човека, онима који ће остати на маргинама историје јер су се везали за пролазно, он ће остати сведок њихове недовољне снаге за сопствене путеве и кораке у правцу духа, духа затеченог лепотом звезданог неба и лепотом бескраја. Експлицитном или метафоричном критиком, тек никога није остављао равнодушним. Било оне који су га разумели, било оне који су се љутили на истину јер су препознавали властите заблуде. Стално се упире у прошлост, стално се тобоже раскринкава изречено, све док не дођемо до оне да хиљаду пута поновљена лаж постаје истина. А можда су та силна писања оних који тачно знају кад који став и позу заузети, оних који се увек и свуда осећају „као код куће“, непогрешиво њушећи шта је у моди, оних недефинисаних, неодређеног властитог животног програма. Племенита је жеља да се буде свима све како нам говори Апостол Павле. Али бити свима све смислено је само онда када је вођено љубављу. Уколико је пак овај императив само себични израз појединаца да се прилагоде и остваре овоземљске успехе, онда такви нити живе, нити могу разумети биће Цркве. Потреба које диктира пут онога што се данас рачуна у успех није само одлика оних који не живе кроз Цркву. Тужно је када верници, који би требало да истим духом дишу, не умеју да виде ширину људске личности, тј. излазак једног човека из уских оквира дневног политиканства. Како нам тек изгледају пак верници који одбијају да „стварају мит“, јер желе да буду политички коректни и друштвено одговорни верници. Другим речима, они желе да буду верници тачно у оној мери у којој је то допуштено и друштвено исправно. Отуда је потпуно јасно да сусрет са великим човеком, и његово препознавање, зависи готово искључиво од отворености и спремности, али и способности да га видите и ишчитате. Њима је неважно верују ли у доктрину коју пропагирају, и онако нису аутори властитих идеја, само је представљају, промовишу, додуше на ванредно убедљив начин, а не проживљеним искуством и аутентичношћу.
Митрополит је знао да бити хришћанин једнако је бити онај који се идентификује са човечанством. Хришћанин није сањар, није фанатик, он је хуманиста, он верује. Хришћанин воли и поштује живот. А живот се огледа у Човеку. Христос се пројављује кроз човека, у човеку, за човека. Потпуно свестан личне и друштвене стварности, деловао је свакодневно, служећи Богу и човеку и тако у тами стварао ново светло. После Христовог васкрсења, смрт више и није неминовно непријатељ човека, можда сасвим супротно. Она као да увек даје повод за преиспитивање и први додир са пролазношћу, али пролазност није категорија Вечности. Пролазност није ни категорија историје за велике људе са великим делима. А ми бар толико тога можемо учинити, у оваквим ситуацијама. Можемо замолити наше уплашене душе да признају постојање великих људи и великих дела! Историја ће већ одговорити на питање колико је могуће љубављу и приврженошћу „лечити“ нечије дубоко укорењене нетрпељивости. Да ли је љубав достатан одговор? Да ли ћемо се икада довољно приближити разумевању не само специфичности нечијег бића, него да на његове најдубље делове унутрашњег бића можемо одговорити онако како заслужује? Без љубави нема ничег другог, осим „обмане, улога и маски.“
Јелена Петровић
.png)
