Архиепископ охридски Митрополит скопски господин Јован казао је за Радио ”Светигору” да је одлазак блаженопочившег Митрополита Амфилохија доживео као велики губитак за читаво Православље.
”Сви су сазнали у једном тренутку, онако слично како је дејствовао и за живота, дакле све његове мисли и дејства били су муњевити и по утицају и значају за читаву васељену у православљу. Е сад, каква је Божија промисао у свему томе? То ће се можда видети некад, можда ћемо некад нешто сазнати, можда никад ништа нећемо сазнати, али у сваком случају један Божији човјек тако пролази и живот и долази до смрти, јер смрт за њега је прелазак у вечност, као што је за све хришћане по вери њиховој је прелазак у вечност, а то особито за једног надареног светог човека као што је био Митрополит црногорско-приморски Амфилохије”.
Присјетивши се студентских дана и времена када је уписао Православни богословски факултет у Београду, управо са благословом Митрополита Амфилохија, он је казао да је Митрополит имао једну несвакидашњу ширину.
”Ја сам се чак и уписао сећам се са његовим благословом на факултет, зато што тада још сам био у расколничкој МПЦ и нисам могао бити примљен са благословом неког расколничког епископа на факултет у СПЦ али он је то тако широко гледао и може се видети његова прозорљивост кроз многе, многе такве догађаје, али ја лично видим кроз ово што вам сада причам. Он је мени дао благослов да се упишем на факултет и његовом заслугом ја сам се уписао, завршио факултет после тога и наравно завршио и постдипломске студије и тако даље, и стигли смо до овде докле смо стигли, али заједнички”.
Владика Јован је казао да је највећа Митрополитова карактеристика та што се он интересовао за читаву Цркву свијету.
”Није се задовољавао рецимо са својом митрополијом или Српском православном црквом, него за њега је као што је уобичајено Црква у читавом свету и бригу о тој Цркви носио је у својој души. Зато је био велики човек, чини ми се, био је толико широк и ово што је рекао владика Григорије могао је да помилује свог непријатеља. Само такви људи који имају такву ширину, они могу да се овако опходе и према својим непријатељима. И заиста је било оно што сам сад чуо да је рекао владика Григорије, можеш све да му кажеш у лице, најгоре и најружније, али он ти се не наљути. А знате колико мало има таквих људи у свету. Највећу заповест, можда најнеприродније што је Христос проповедао је љубав према непријатељима. Читава природа сведочи да оно што је непријатно или непријатељски расположено, и ми треба непријатељски да будемо расположени. Тако раде животиње, тако ради читава створена природа. Али Христос нас је научио обрнуто, да непријатеље треба да волимо. Е, то смо могли да видимо код блаженопочившег Митрополита Амфилохија. А то је највећи домет. Зато и можемо видети толико велику ширину једног човека. Јер ако испуниш то што је најнеприродније, сигурно је најнеприродније д волиш непријатеље своје, онда мали ти је свет, мала ти је васељена, као што је била мала блаженопочившем Митрополиту. Зато се бринуо о читавој Цркви. Мала му је била велика Митрополија црногорско-приморска, мала му је била велика Српска православна црква, али он се бринуо свугде за православље. Па знате колики је његов прибројени део био на задњем сабору на Криту, колико је допринео на свим међународним конференцијама када се радило о читавој Цркви у свету. Е зато је велика загуба, загуба за читаву Цркву”.
Архиепископ је подијелио са слушаоцима Радио ”Светигоре” и једне анегдоте.
”Био сам студент и са нама један студент из Црне Горе који ми је рекао: Ви у Македонији треба да саградите споменик Митрополиту Амфилохију. Још тада, говорим за деведесете године прошлог века. Ја га питам, а зашто? А он каже, па толико воли расколнике колико не воле они сами себе. И заиста је тако било. Толико је желео да се реши раскол, доживео је да се исцели само један део раскола, а по његовим молитвама, а сада још моћнијим, ја мислим да ће се решити раскол и са читавом Македонском православном црквом”.
