Када су ријеке људи дотекле да се поклоне благости и тишини Павловога гласа, знало се зашто то чине. Када су ријеке дотекле да се поклоне громогласу Амфилохијевом, неки су се питали зашто се то чини. Нису знали да тајна нити је у гласу, ни у очима, у тјелесној висини нити тежини, нити у причи! Испратили смо истога СвеЧовјека!
Такву смјелост је имао пред Богом и тако је суверено владао теолошким темама да је ту тешку, помало и стравичну тему тако приближио народу да смо убрзо сви са лакоћом причали о Цркви, Богу, Светитељима… Један атеистички народ, убрзо је постао народ клира. Мање то говори о нашој неспорној површности, колико о Митрополитовој језгровитости којом нас је подизао у предјеле Неба.
Био је Јагње, а сви су Га се бојали! Колико може да смета само Један Праведник у мору безакоња!
Сви смо само понекад у Праву. Тада би и Он био састрадавао са нама, држећи Божију страну. Потом би нас напуштао и то би осјећали као издајство. Не бисмо примијетили када смо изневјерили Бога! Тек пред Његову кончину, схватили смо Његову Мисију.
Нијесу се поклонили Његовој побједи, нити су се дивили Његовом тријумфу. И они су каткда побјеђивали и знају шта је свјетска слава. Остали су затечени пред чињеницом да је све радио и урадио само ради ближњих! Господа ради!
Није се устручавао пред царевима! Заступао је Бога!
На Њега се нијесу примала опадања. Како би слетјела на Његову ризу, тако би са ње склизнула. Ниједна служба није могла смислити нешто што би му могло боље пристајати. Његова глава била је скројена само за Митру, а Његово тијело само за Мантију!
Пошто га нијесу могли оптужити за маловјерје, кривовјерје, лаковјерје, сујевјерје… Био је опањкан због Правовјерја!!! Службе су му биле предуге, молитве преуслишене, ријечи убојите, Богољубље тврдоглаво, Вјера тврдокорна, Душа непокорна, Завјетовање печатно.
Да је хтио да им отима хљеб, давно би Црна Гора опет била теократија. У неколико дана им је помрсио све рачуне. Ни тада их не би послао у прошлост да нијесу почели јавно да се ругају Господу и понижавају Цркву!
Када је дошао, Црна Гора је била беспуће. Сада је лако по њој путовати. Од манастира Цетињскога, до тиватске Превлаке, од Превлаке до которског Луке и Момчила, од которског Луке и Момчила до савинског Саве и Јустина, од новске Савине до Никшићкога намастира и Острошког Василија, Исаије, Станка и Лазара, од греда острошкијех до подгоричког Васкрса, Симеона и Луке….Нема краја Путу ни Знаковима..
Када је на ледини, у пустињи ударао темеље Храму, крстили смо се како ћемо Га попунити! Сада се крстимо како ћемо сви у њега стати! Данас и Храму ваља дозидати припрату!
„Великима је све велико“! Нама је све симболично и ситно. Монументалне су нам само Владике!
Када није знао за одмор док био је у тијелу, како ли ће тек служити у Ангелскоме Лику!
Када су Га се бојали у сиротоме монашкоме постригу, како ли ће тек стрецати када им се прикаже у обасјању Ореола!
Које то ловћенске страже ће поставити када им се прикраде невидимо, када осване Капела! Опет ће бити „крив“ само Он!
Рекао је да неће мријети док не види Капелу на Језерскоме врху! Или је Она већ горе, или је Он још увијек жив! Или је она већ Обновљена и Он већ Бесмртан, само нам ваља се очистити и прогледати!
Многи су бранили и светили само своје! Он није имао туђих Богомоља! Свака Богомоља је Дом Божији, а Он је био првосвештеник Праве Вјере! Најприродније је било да је увијек у Праву! Није урадио само оно што није рекао да ће учинити!
Ми смо имали кога да стане испред разуларених, безумних, закрвављених и спремних да утјерају кола са експлозивом у Џамију и тако злодјелом у Београду „одбране“ Косово. Имају ли они Mуфтију да стане испред њихових бед бојса и сачувају Косово?!
Од првога дана, када сам Га видио и чуо, знао сам шта ми је чинити. Жао ми само дјеце која ће бити беспослена до Његовог Другог Доласка!
Злочести су Га „украшавали“ и „чашћавали“ ремницима, реденицима, еполетама, машинкама и кокардама…Нијесу другачије умјели да опишу снагу Његовог духовног оружја и висину ангелскога чина!
Кога је Он „заробио“ и „спровео“ у келију, више није хтио да бјежи из затворништва!
Кога Он је научио безмолвију, проговрио је златоусто!
Оно што је написао, одавно је суво злато! А за писање није имао времена. Његова писменост је била Његово говорење! Сви сједну па пишу, Он је као Творац – ходао и писао! Летио и писао. Писао је док је служио Богу и народу!
Сви заврше све послове, одахну, па на миру сједну под ноћну лампу. Он није имао право на тај луксуз. Али никада нико није имао толико читалаца који би свога писца толико прозивали и обавезивали као што је то имао Он. И опет, нијесу били у Праву. Његове тачке и запете, Његови упитници и усклици су били увијек на своме мјесту!
Одавно би били покојни, у мртвоме мору и живоме блату да Он није дизао своје огромне таласе! Иако олује не обећавају ништа добро, Његово таласање нас је оставило у животу. Његове струје су нас избацивале на ртове Добрих Нада!
Нема Завјета који не хтјесмо погазити или ставити на аукцију. Свако надметање: Ко даје више?, прекидао је залажући Митру и Главу! Тако, сваки Завјет смо довели у питање: од Косова, Језика, Вјере до Цркве, али, слава Богу, још се са Њим споримо око имовине!
Никада никога није поразио што је хтио, него што је морао. Држао је као нико до људских права, слобода, компетенција, научних достигнућа, ингеренција… све док не би такли у послове Господње. Био је Тјелохранитељ Господњи увијек и на свакоме мјесту.
Био је ријетки сабесједник који је своје саговорнике прво морао да научи значењу ријечи па са њима, наводно, равноправно да преговара. Крио је њину срамоту и незнање, да би они Њему јавно држали предавања о којечему и покушавали да Га осрамоте. Али како су Га пањкали, само су више откривали своје зле намјере и остајали у сијенци Његове Свјетлеће Величине!
На крају, Затворника су покушавали да затворе! Мученика да намуче! Подвижнику су пријетили двигом!
Борба би се увијек подигла око онога што Он је пронашао, ископао, очистио, обновио, направио и оживио. Почели смо да се продајемо тек пошто нам је објаснио колико можемо да Вриједимо и колико смо Богу битни! Од онога да се дајемо будзашто, почели смо да се продајемо позамашно, за потрошиве суме, а Он нас је планирао и заливао за Царство Непролазно!
Били смо у првој младости када ми је ондашњи Љубиша, а данашњи владика Методије, братски скренуо пажњу да само читам Светога Јустина и Светога Николаја, а да је поред нас, међу нама, живи Светитељ којег би ваљало редовније литургијски пратити! Он је пошао за Истином и Животом, за Светитељем, ја сам остао тек на ријечима и књигама!
Данас већ и колико је сјутра, долазићемо у ридању и покајању пред Његов Гроб и Кивот, пред Његову Колијевку и Дом да приложимо сва своја наводна богатства, права, знања и слободе у име којих смо Га гонили и убијали себе!!!
Свет, свет, свет јеси Амфилохије Доњоморачки, Косовски, Београдски, Грчки, Руски, Римски, Бернски, Ирачки, Паришки, Момишићки и Васељенски!!! Моли Бога да не останемо у палости нашој, но да устанемо у Висине Твоје, СвеЧовјече, Безмјерне Висине Богочовјека Спаситеља!!!
Булатовић И. Богић
