У Цркву идемо, не да бисмо „схватили“ појмове, идеолошка становишта и моралне прописе, него да бисмо светковали и учествовали у другом начину постојања, а не просто понашања.
У Сеферисовој песми Господин Стратис Таласинос описује једног човека, читамо (у петом делу, Мушкарац): „Видео сам од тада много нових пејзажа… Видео сам, у сали некој ниског тавана, слику стару, којој се много света дивило. Приказ то беше Лазаревог васкрсења. Ни Христа ни Лазара не сећам се. Сећам се само лица у углу, које посматра чудо, и на том лицу насликано гађење – као да осећа заударање, и бори се да подужом тканином са главе заштити дах свој. Овај господин Ренесансе научио ме је да од Другог Доласка не очекујем пуно.“
Само веома велики песник може да сажме своје вредновање и суд о Ренесанси (Renaissance) – похвали франачког Запада – изразом гађења на лицу, које са неверицом посматра „чудо“ (θαύμα од θάμβος, нешто што блиста и изазива дивљење и запрепашћење), као да осећа заударање. Последњих месеци сетим се ове Сеферисове песме, сваки пут када на државној телевизији у Грчкој буде пренос богослужења из цркве, без верног народа, док је на екрану, без икакве везе са било чим, само једна, готово комична фигура, која се бори да знаковним језиком, уз помоћ гримаса и знакова, учини схватљивим за глувонеме оно што се дешава и говори.
„Вишњи Боже“, како би рекао Пападиамантис, у нашој земљи има преко сто епископа митроносаца (са царском круном на глави), којима држава даје плату да у бљештавим одеждама „послуже религијским потребама народа“! Зар се међу њима није нашао ни један који би се побунио или исмејао ову комичну пантомиму и човечуљка са гримасама и знаковима, који жели да учини „разумљивом“ поезију црквеног богослужења, од које застаје дах? Замислите пантомимичара на телевизијском екрану, који би, попут овога, „тумачио“ античку трагедију или узвишену поезију.
Цркве у градовима, у свим суседствима и сваком селу, последњи су остатак опитног (не идеолошког, сентименталног или фолклорног) јелинства. У Цркву идемо, не да бисмо „схватили“ појмове, идеолошка становишта и моралне прописе, него да бисмо светковали и учествовали у другом начину постојања, а не просто понашања. Истина Цркве (као некада истина полиса или неке уметности) спознаје се као искуство учешћа, делатног знања – јер нећеш постати сликар или музичар читањем упутстава и савета, или схватањем нечега од онога што „треба“, понеких правила и прописа. Потребно је бавити се уметношћу коју волиш, да би је искуствено познао, учествујеш у „суду и власти“ да би упознао умеће и науку политике.
Оштар рез разлике између постромејског Запада и некадашњег Јелинског света, чинило је то што је Запад изопачио Цркву у религију, са човеком као индивидуом у центру (са доктринама „непогрешивог“ убеђења и законским одредбама понашања). Онде где јелинство бива сачувано, прикривено и неприметно (без могућности „опажања” и показивања: „ево га овде или ено га онде“), оно остварује Цркву на пољу бића: у светковини радости победе над смрћу
Компромисна грчка утопија (οὐ τόπος, неумесност) са својом комичном „у држави владајућом религијом“, нема могућности да схвати чак ни оно што представља темељ идентитета њеног сопственог бића. Излаже се подсмеху осветљујући Партенон, као и Колосеум, мењајући облик стене Акропоља, како би угодила циркулацији туриста. У црквама се сваке недеље деле одштампана правила понашања („Φωνή Κυρίου – Глас Господњи“), са утилитаристичким начином изражавања, карактеристичним за протестантски морализам – да ти се заврти у глави од умно недостатног провинцијализма.
По истој „логици“ и језик глувонемих је званична алтернатива за црквено богослужење, искључујући верни народ из богослужења у цркви. Присуство личности које светкују реалност наде да је “смрт згажена смрћу“, није интересантно. Циљ окупљања Цркве је да сви „схвате“, чак и глувонеми, да је ова институција (коју још увек зовемо „црквом“) сврсисходна, корисна – заједно са смрћу, наравно, као неоспорним коначним победником, који нас чека у углу.
Приговориће читалац: Да ли нас је вирус корона осиротео, узевши нам радост светковине учешћа, како би нас лишио психолошке утехе, гледања и слушања? Наравно – будући да жалимо и за вољенима које губимо, чије одсуство не могу да надокнаде њихово фотографије. Са толиким бројем умрлих свакога дана и толико људи који се гуше у мукама, зар да се хватамо за лажне утехе?
Наш менталитет је већ такав, односно наша култура, да су, колико за живот толико и за смрт, алтернатива виртуални утисци. Због тога у мноштву публикација које служе „у Грчкој владајућој религији“ главно место заузима мноштво фотографских поза сваког од месних епископа. Они које безброј пута фотографишу, не схватају, да то неукусно самоистицање пројављује провинцијализам и компромитује их. Углавном, из обзира и побожног поштовања царског господства епископских одежди, било би разборито да сами епископи забране фотографисање док свештенослуже.
Да нам ноћна мора вируса корона макар мало расветли да су Црква и религија непомирљиве супротности.
Христо Јанарас
Извор: Теологија.нет
.png)
