У новом броју Светигоре, који је посвећен блаженопочившем Архиепископу цетињском и Митрополиту црногорско-приморском Амфилохију, објављен је и разговор са др Јеленом Боровинић-Бојовић, начелницом Пулмолошке клинике Клиничког центра Црне Горе, који преносимо у цјелости:
*Тридесетог октобра у Клиничком центру се у Господу упокојио Високопреосвећени Митрополит Амфилохије, човјек чији је одлазак са овог свијета ожалостио многе душе. Ви сте љекар који је све вријеме бринуо о његовом здрављу. Нека овај разговор буде још једна прилика да направимо ретроспективу догађаја и подсјетимо се како је текао развој Митрополитове болести…
Након што је тестом утврђено присуство корона вируса, одмах смо по пристизању Митрополита Амфилохија у КЦЦГ урадили скенер плућа којим је констатовано да се ради о обостраној упали плућа, и да захтјева обавезно болничко лијечење. Тим љекара и сестара обавио је све неопходне додатне анализе и одмах је започето са лијечењем по протоколу.
*Након што је тестовима и другим расположивим медицинским анализама утврђено да Митрополит болује од новог корона вируса и болести Ковид–19, услиједили су позиви да се о његовом лијечењу побрину стручњаци из неких можда, што се здравственог система тиче, развијенијих земаља. Митрополит је то све изричито одбио. У том смислу је и ваш крст био тежак?
Те исте вечери, упитала сам Митрополита да ли жели да лијечење настави у неком другом медицинском центру, у другој земљи. Он је, не сачекавши да до краја завршим, одмах одговорио: „Не, ја остајем са својим народом, у својој земљи, да заједнички носимо крст ове пошасти”. Тим прије, моја одговорност, као вјерујућег човјека и љекара, била је још већа. Никада нећу заборавити како ми је, када сам му након тога исповиједила да осјећам огроман притисак и одговорност због преузимања његовог лијечења, рекао: „Љекар помаже Богу да умјесто Њега лијечи на земљи, и Бог је одлучио да тако буде. А ако ви не успијете да ме излијечите, Господ ће ме излијечити. Његова је одлука”. Те ријечи нећу заборавити до краја свог живота.
*Митрополита сте сигурно познавали од раније. Ово је можда била прилика да га упознате још боље. Шта сте током његове болести успјели да сагледате из богатог мозаика његове личности?
Митрополит је једном ријечју заиста био чудо од човјека! Мудар, проницљив, смјеран, неустрашив, виспрен, скроман. Свако би ме јутро прво питао за остале пацијенте и за све њих се непрекидно молио. За себе и своје стање болести, никада ме ништа није питао. Кад бих му у данима побољшања рекла да су налази бољи, увијек ми је исто одговорао: „Дај Боже да сви болесни оздраве!” Питао је за имена и непрестано се молио, за све који су пристизали на лијечење: за Ану, за Енеса, за Катарину… Увијек сам имала осјећај да просто жели да све патње и муке и болест преузме на себе.
Једино што је тражио било је да дозволимо да га Владика Атанасије посјети. Када је Владика Атанасије отишао, рекао је Јустину и мени: „Е сада је све у најбољем реду”. Често је цитирао Његоша, готово свакодневно би понављао: „Шта је човјек, а мора бит човјек! Тварца једна те је земља вара, а за њега, види, није земља”. Говорио нам је да на прозивке и нападе не одговарамо озлојеђено и с гњевом, већ да оне који из незнања гријеше треба „испоштовати ћутањем”.
Имао је од малена један ожиљак на палцу десне руке и једног дана сам га питала да ли памти како се повриједио. Тада ми је испричао да је још као мали дјечак са оцем ишао да бере дрва и да се повриједио сјекиром. Била је зима и отац је скинуо своју кошуљу како би зауставио обимно крварење, јер је амбуланта била прилично далеко. Када га је љекар прегледао, питао га је шта жели да буде кад порасте, а он му је одговорио: „Свештеник”. Пошто је повреда била велика, љекар је рекао да није сигуран да ће се функција прста у потпуности сачувати, и питао га је: „Како ћеш бити свештеник ако не будеш могао да служиш?” А он је кратко одговорио: „Вратиће се све, бићу свештеник”. Та прича из његовог дјетињства дубоко ми се урезала у сјећање.
Највише га је бринула неслога. Свакодневно је говорио да је његова највећа жеља слога и братољубље, да поново ово буде Његошева Црна Гора. У том смислу смо се и договорили да његову болест посматрамо као успињање према врху Ловћена, и када сам му рекла једног дана да смо дошли до врха, гласно ми је одговорио: „Е, сад да градимо”.
За вријеме његовог лијечења у Подгорици, два су монаха, Прохор и Климент, били на лијечењу у Бару. Свакодневно је питао за њихово здравље. Његов келијник Јустин и ја смо се договорили да му не кажемо да је Прохор, нажалост, изгубио битку са болешћу, али, на наше изненађење, од тог дана надаље, питао нас је само за Климентово здравље. За свештенство се непрестано молио. Једном је питао оца Јустина колико укупно има свештенства у Црној Гори. Када му је Јустин одговорио, питао га је: „Како бијаше име оне монахиње из манастира Војнићи код Будве, што се упокојила прије четири године?” „Тавита”, одговорио је Јустин. „Е баш ти хвала, да ни њу не заборавим”. Непрестано се молио. Као љекар сам настојала да га убиједим да што више дише плућима, како би опоравио функцију дисајних органа, али је он више користио трбушне мишиће, изговарајући непрекидно у себи ријечи молитве.
*Имали смо прилику да видимо (можемо слободно рећи потресну сцену) како велики број љекара, медицинског и помоћног особља, испраћа свог уснулог у Господу Митрополита из КЦЦГ. Чему је вас као љекара и човјека научила Митрополитова болест, и како сте доживјели овај велики губитак?
Не постоје ријечи којима могу да опишем колику сам благодат, љубав и духовну снагу осјетила у данима проведеним поред Митрополита. У животу и раду сваког љекара најтежи тренутак је када изгуби свог пацијента. А губитак Митрополита Амфилохија је заиста велики, општи губитак, губитак за читаву Васељену.
Разговор водила: Оливера Балабан
