У петак 11. децембра 2020. године, када Црква прославља преподобног мученика Стефана, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Свете Петке у Крагујевцу. Епископу су саслуживали протојереј Драган Брашанац и ђакон Урош Костић. За певницом су појали протонамесник Мирољуб Миладиновић и дипл. теолог Страхиња Савковић, а чтецирао је г. Владан Степовић.
Владика је верницима протумачио прочитано Јеванђеље, нагласивши да је за спасење душе неопходно истрајавати у вери без обзира на искушења: “Господ нам кроз цело Јеванђеље говори да имамо једну бесмртну врлину, а то је да будемо мудри као змије и безазлени као голубови. Човек треба да стиче мудрост, али мудрост по Богу, а не своју мудрост. Док стиче мудрост, човек мора да стиче и доброту, јер мудрост без доброте човека одводи у мржњу.
Човек који то не стиче, чиниће зла. У данашњем Јеванђељу Господ каже: “Кад вас потерају у једном граду, бежите у други град”. Господ нас томе учи да не жртвујемо свој живот неразумно. Неко ће да страда из своје гордости, мислећи да ће се спасити. Господ говори да ће Његови ученици имати искушења само због тога што ће проповедати Јеванђеље Христово, а сваки је хришћанин намењен да буде апостол.
Човек може научити цело Јеванђеље напамет, али шта вреди ако човек не живи Јеванђељем. Христос каже својим ученицима да се не боје људи који их могу убити. Господ тиме жели да каже да ће се открити безазленост и невиност апостола коју ти богоборци покушавају да сакрију. Дознаће цео свет да то што ви проповедате да је то спасоносно. Једно је кад нас муче ради Христа, а друго је кад ми измишљамо мучење. Господ нас учи да убице могу убити наше тело, али не могу душу. Душу може убити само непокајани грех, али душа је заиста бесмртна по благодати Божијој, и баш ту драгоценост коју носимо, коју нам је Бог дао огледа се у томе да ми одлучујемо хоћемо ли душу погубити или спасити.
Господ нам је дао да се определимо хоћемо ли се спасавати или нећемо, хоћемо ли живети јеванђељски или не. Човек решава, а Бог прима наше опредељење. По учењу светих отаца, пакао је место самоизгнанства где човек сам себе изгони из благодати Божије и ставља себе у безблагодатно стање. Пакао је стање без Бога, а рај је стање у Богу и по Богу. Пакао није казна којом Бог кажњава човека, већ је пакао последица личног избора човековог. Зато морамо бити свесни које су последице по нашу душу и наше тело ако се одвојимо од Бога. Адам док је слушао Бога он је сав пребивао у Богу јер Бог је човекољубац, али они који су одступили од Бога у овоме свету, они ће и светлост Христову доживљавати као мучење јер тама не може да поднесе светлост, јер светлост разгони таму.
Светлост разоткрива све што човек у тами чини. Зла у паклу не долазе од Бога него од нас самих. Потпуно је нетачно мишљење да су грешници у паклу лишени Божије љубави, јер је до нас да ли ми живимо или не у љубави Божијој. Љубав је мучна за грешнике, а уживање је за оне који су живели у складу са љубављу. Човек сам одлучује шта ће изабрати - рај или пакао. Бог никога на силу не спасава, а никога на силу и не осуђује. Кад би Бог на силу спасаво Он не би био Љубав, а када би насилно осуђивао Бог не би био Правда. Ми треба да знамо да је Бог и Љубав и Правда”.
Извор: Епархија шумадијска
